Одлазак витеза глуме и нашег Рође

СРПСКО позориште и филм напустио је још један великан глуме - Властимир Ђуза Стојиљковић. Уметник који је својим остварењима обележио не само уметнички живот овог простора, већ и читаве културе, преминуо је у среду у Београду, у 86. години.

Глумац иза кога је остала импозантна заоставштина - ликови у око 130 представа, у више од 30 серијала из најзначајније ТВ продукције, у филмовима који чине део историје српске кинематографије - изгубио је битку са дугом и тешком болешћу.

Већ дуже време лежао је на интензивној нези Клинике за инфективне и тропске болести КЦ Србије због псеудомембранозног колитиса, изазваног бактеријом клостридија. Како нам је речено у Клиничком центру, узрок смрти је тешко опште здравствено стање. Ђуза је у октобру прошле године доживео мождани удар, што је оставило последице на организам.

Цревну инфекцију, изазвану озбиљном и упорном бактеријом, којом је додатно искомпликовано његово здравствено стање после тешке неуролошке болести, добио је највероватније још у болници у Сокобањској, где се опорављао од последица можданог удара. После шлога живео је у дому за стара лица “Луг” где је, према речима супруге Душанке, поново научио да говори и хода.

Ђузу су волели и ценили и колеге и најшира публика. Више од шест деценија говорило се о његовом шарму, хвалила се његова лежерност, али се обавезно примећивало да је мрзовољан, затворен, помало намћораст. У једном су се, ипак, сви слагали: да Ђуза никога није увредио, ни о коме ружну реч није рекао, никоме није зла нанео.

Кроз целу каријеру, како су истицали они који су га познавали, био га је глас да увек научи текст. Пешачио је до позоришта, на представу или пробу и враћао се пешке без обзира на то у којем је делу Београда становао. То време није користио за подизање кондиције, већ за размишљање и учење текста. Парцелисао га је, бубао, говорио замишљен, сам са собом.

- Да сам краљица Елизабета од Енглеске, а на жалост и на срећу нисам, ја бих Ђузи доделио титулу сера. Зашто? Зато што има велики дар, перфектну глумачку технику, велику интелигенцију и образовање као и посвећеност глуми, коју ретко ко има - говорио је редитељ Љубомир Муци Драшкић о Ђузином таленту.

Овај некрунисани витез глуме присећао се како га је надимак који је добио као мали, пратио кроз цео живот.

- Добио сам га од брата који ме је због тврдоглавости назвао Ђуза, по речима “ђуз, ђуз” којима се тера магарац - сећао се славни глумац. - Ко би рекао да ће ми остати трајно. А није ми се никад свиђао. И не знам у ком тренутку сам га прихватио, али ето, већ дуго живимо један с другим. После су ме само родитељи звали Власто.

Рођен је 30. јуна 1929. у учитељској породици у Ражњу. Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац и потом уписао Позоришну академију у Београду.

Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту, где је радио до 1968, после чега је прешао у Атеље 212. У БДП се вратио 1978. и остао тамо до 1985, када је поново прешао у Атеље 212, у ком је играо до пензионисања 1995. Често је и гостовао у бројним представама, највише у Атељеу и БДП-у.

Током каријере дуге више од шест деценија Стојиљковић је у позориштима остварио више од 130 улога. Играо је у представама: “Женидба”, “Леда”, “Шума”, “Инспекторове сплетке”, “Вечерас импровизујемо”, “Не шетај се гола”, “Млетачки трговац”, “Плачи вољена земљо”, “Непријатељ народа”, “Легија части”, “Звер на месецу”, “Свици”, “Златно теле”... Показао се у 13 филмова, на Телевизији Београд наступио у више од 30 драма и 20 серија.

МИРА Бањац: ДОСТОЈАНСТВЕН - СА Ђузом сам у Атељеу 212 провела скоро свој цео радни век. Био је велики уметник, велики глумац. Играо је бравурозно, скоро до последњег дана. Ђуза је био и спортски дух - волео је да пешачи, здраво је живео, и најмање смо могли да очекујемо да се баш њему деси мождани удар, који је имао прошле године, и који је оставио кобне последице. Жао ми је што је са овог света одлазио тако немоћан, то је и њему сигурно најтеже падало у читавој болести, јер је био врло емотиван и достојанствен човек.

ДЕЈАН Мијач: ГОСПОДСТВО - ЂУЗА је био велики глумац, његов таленат је далеко превазилазио његове физичке могућности, а имао је и невероватан слух. Био је одговоран и педантан човек. Имао је невероватну концентрацију, тако је памтио текст да је то било готово зачуђујуће. Ђуза је умео и могао да игра све - од малих, епизодних улога и да од њих направи бравурозне креације, до највећих. И увек је био свој. А када је неко свој, онда може да “покрива” све. То су Ђузини глумачки квалитети. Они људски, исто су били велики - то су људскост, топлина, једноставност, васпитање, господство. Из нашег позоришта и наших живота заиста је отишао прави великан.

СВЕТЛАНА Бојковић: ПОСЕБАН - ИЗГУБИЛИ смо једног од највећих уметника са овог простора, глумца несвакидашњег сензибилитета и дара, дивног колегу. Лично, изгубила сам једног од својих најомиљенијих партнера и пријатеља, а Ђуза је био од оних ретких, необичних људи који су ненадокнадиви у нашем животу, које нико други не може да замени. Био је посебан, и много ће ми недостајати. Ми нисмо много сарађивали, али смо играли у неким од најдуговечнијих представа Атељеа. Не могу уопште да размишљам о Атељеу и српском позоришту, о нашој телевизији или радију, а да Ђуза није један од најважнијих “протагониста” тог сећања.

СИНИША Павић: ОМИЉЕН - ЂУЗА је био мој омиљени глумац, имао је много особина које га чине изузетним - од односа према послу, до свега онога што чини ту врхунску креацију глуме. Шта год да је играо у мојим серијама сваког пута је направио бриљантну креацију у којој су могли да уживају не само гледаоци, него и писац, и редитељ, и његове колеге. При том, што није занемарљиво у нашем послу и у животу - Ђуза је био прави, велики господин. То је разлог што је био један од највољенијих глумаца у Југославији и у Србији.

Телевизија га је учинила једним од наших најпопуларнијих глумаца, који је гледаоце освајао умећем, појавом и певачким талентом. Најшира публика посебно памти његовог Рођу у серији “Позориште у кући” и Контеа Марија у серији “Срећни људи”, а ту је и незаобилазна серија “На слово на слово”. На филму је дебитовао 1957. године у “Туђој земљи”. Велику популарност је стекао филмом “Љубав и мода” за који је отпевао чувену песму “Девојко мала”.

Стојиљковић је такође позајмљивао гласове јунацима бројних цртаних филмова, а остао је највише упамћен као Патак Дача.

Добитник је више награда, међу којима су Октобарска, Стеријина, награда “Добричин прстен”, “Златни ћуран” за животно дело... Време и место комеморације и сахране биће накнадно објављени.

ЖИВОТ НА СЦЕНИ

- ЈЕДНОСТАВНОСТ и природност на сцени је она основа од које сам полазио. Нисам ја тежио томе, то је тако у мојој природи. Мислим, истина да је боље ако си на сцени прави, жив човек. Да је боље, упечатљивије. Да не изводиш неке комбинације. Увек сам тако мислио. И онда су ме колеге често завитлавале: “Па добро, мајку му, могао би мало и да глумиш” - говорио је Ђуза.

ПРВЕ ЛОНГПЛЕЈКЕ

- НАКОН “Дилижансе снова” снимио сам филм “Љубав и мода” - сећао се Ђуза. “Е, ту су ме питали: “Је ли, би ли ти хтео нешто да певаш?“ Кажем: “Ајде”. И тада сам почео да се бавим певањем. Тако је изашла прва моја плоча, што ми је било невероватно. Онда сам се мало тиме “разбацивао”. Тада је Оливера Марковић била проверена “певаљка”, па онда и Душко Јакшић. Потом снимим још једну лонгплејку, па још једну сингл и тако четири-пет плоча. Учествовао сам и на фестивалу “Београдско пролеће”. Брзо сам, међутим, дигао руке од тога. После сам певао само кад треба у позоришту.