Алин Оханесјан: Љубав на маршу смрти

ДЕБИТАНТСКИ роман "Орханово наслеђе" нашим читаоцима потпуно непознате јерменске списатељице Алин Оханесјан, само десетак дана по изласку из штампе, у издању "Лагуне", нашао се на другом месту домаће бестселер-листе, што се ретко дешава. Разлог би требало потражити у изузетној вештини којом је ауторка представила страхоте јерменског страдања, пре једног века, од стране Турака, проткане несвакидашње потресном љубавном причом. На том маршу смрти, о коме се до сада веома оскудно писало, живот је изгубило између милион и милион и по људи, од два милиона колико их је тада живело у Отоманском царству.

У роману, од свог ексцесног деде Кемала, Орхан је наследио изузетно успешан посао ткања ћилима, али је тестаментом породична кућа у Турској завештана Седи, старици која живи у једном старачком дому у Лос Анђелесу. Сматрајући то неправдом, Кемал одлази да је посети и на своје запрепашћење од ње сазнаје не само стравичне детаље о протеривању њених сународника већ и о несвакидашњој љубавној вези у чему је његов деда имао важну улогу... Роман се тако креће кроз време, од последњих година Отоманског царства па до краја 20. века. Оханесјан, која је рођена у Кувајту одакле су јој родитељи рано избегли у Јужну Калифорнију где и данас живи, са задовољством је прихватила овај разговор за наш лист.

* Може се претпоставити да у роману има и аутентичних делова, с обзиром на то да је ваша прабаба Елизабет доживела геноцид?

- Кроз роман се провлаче искуства моје прабабе. Родитељи мог оца су такође били једни од преживелих. Упознали су се у сиротишту и венчали се. Док сам писала књигу, много сам се бавила историјским истраживањем. Овај роман је испреплетан породичним причама, историјским чињеницама из дневника и записа сведока тог догађаја, и наравно, мојом маштом.

* Прихватили сте се једне врло осетљиве теме и успели да избегнете једнострано гледање на те трагичне године?

- Писац који теми не приступа непристрасно ствара пропаганду, а не уметност. Ипак, то не значи да треба да буде потпуно политички неутралан. Мени је било важно да прикажем да добри људи некада чине ужасне ствари, или су сведоци истих, али не раде ништа како би их спречили. Знала сам да причи из перспективе Турске морам да приступим отвореног ума и срца.

* Поука из романа је да се прошлост не сме заборавити, јер је део националног идентитета, али и да се не сме бити њен заробљеник?

- Та тврдња је применљива само на појединца. Колективно сећање, које се односи на цео један народ, нешто је сасвим друго. Подразумева историју, закон, обештећење и слично. Ја нисам компетентна да некога учим тим стварима.

* Многи ваши јунаци, и Јермени и Турци, потомци жртава и злочинаца, суочавају се са тешким бременом прошлости, за коју, наравно, нису криви...

- Криви? Не. Али сматрам да је веома важно да починиоци признају шта су урадили, и да се извине, као што је то учинила немачка влада. Крити чињенице из прошлости не води ничему добром.

* У драматичне догађаје уплели сте и једну страсну љубавну причу која, иако има веома необичан ток и расплет, делује убедљиво...

- Љубав Кемала и Лусине издржала је тест времена, даљину, зверства и раздвојеност свих врста. То су највеће љубавне приче нашег времена.

* Најпре сте писали приче. Колико вам је роман, и то првенац, представљао професионални изазов? С каквим сте се дилемама суочавали?

- По мом мишљењу, већи изазов за писца представљају кратке приче. У роману имате много више простора и времена да разрадите идеје, односе између ликова и радњу. Само изванредан писац може да напише одличну кратку причу. Ја и даље откривам како да успешно пишем обе форме. Надам се да ћу заувек учити о томе.

РЕАКЦИЈЕ

* КАКВУ реакцију очекујете од турских читалаца?

- Tо зависи од појединца који чита књигу. Никада нисам сматрала да одређена група има истоветно мишљење. Турака има на милионе, и сви они имају различито образовање, политику, и долазе из различитих окружења. Мислим да ће реакције на књигу бити разноврсне.