КАКО је живот одмицао, све чешће се враћао себи и својој златној бајци о добрим старцима, занесеним дечацима или суровим бојовницима голубијег срца. Никад није сасвим заборавио да њене нити уплиће у своје ратне романе и приповетке, да би се најзад уморан и ожеднео вратио својим етичким изворима и своју последњу тестаментарну књигу завршио онако како је прву почео, описујући дивоте којих се никада није ражелео - рекао је у петак академик Матија Бећковић о Бранку Ћопићу, на Свечаној академији поводом сто година од рођења великог писца, у САНУ.

У испуњеној Свечаној сали, присутнима је приказан колаж видеоч-прилога о Ћопићу, а одабране прозне текстове и поезију говорио је глумац Војислав Брајовић.

Истичући да је Ћопић пре других наслутио и предосетио снажни земљотрес који је до темеља разорио једну целу државу, Бећковић је рекао:

- Чини ми се да није страховао за себе и своју личну судбину, него се осећао одговорним за будућност ликова које је довео на свет својим пером и њима населио своје многољудно дело. А није имао ни друге деце ни од својих јунака ближу родбину. Уплашио се шта ће бити са Николетином Бурсаћем, Јовицом Јежом, Станком Веселицом, Вуком Бубалом... којима више није могао помоћи, а био је само њихово збирно име. Поистовећен са својим ликовима, почео је да брине њихове бриге страхујући да неће имати од чега да живи, да неће имати да плати кирију, да ће га избацити из стана и говорио: "Мене ће изгледа стријељати". Осећао је да ће доћи по њега и одвести га незнано куд.

Председник САНУ Владимир С. Костић говорио је о Ћопићу као о мађионичару који је преклапао и прожимао речи и емоције, изазивајући све валере осећања од радости до туге. Време општег развоја и непрекидног свакодневног напретка, нагласио је Костић, за човека Ћопићевог сензибилитета било је и време спознаје свакодневних пораза.

- Да ли је чудно или неизбежно што се Ћопићев опроштај са идеологијом, која је обележила његов живот као занос, као стваралачки подстицај, као претња, осујећење и разочарање, често чита као хумористичка проза? Уосталом, да ли има ишта горе што се једној идеји може десити него да се оствари? Ћопић је, најзад, и сам приметио да је он "хумором лијечио и своје и туђе ране, спасавао човјека и туговао над њим" - рекао је академик Светозар Кољевић.