Када даровита рука ослика Божјег човека у тридесет пет слика и три манастира где је највише коначио, онда се у галерији "Икар", Дом ваздухопловства у Земуну, роди божанствена изложба.

Изложба портрета поводом стогодишњице рођења и петогодишњице упокојења блаженопочившег патријарха Павла била је прилика за подсећање на личност и дело Његове светости. То је уприличио Желимир Жељко Батинић, сликар овдашњи и несвакидашњи.

У миру његовог земунског дома диванимо о сликама и прошлости. За почетак, дугујемо одговор на питање по чему је Жељко, осим у сликарству, несвакидашњи и непоновљив. Обећање дато његовим поштоваоцима и пријатељу Мирославу Турудићу је испунио, као што је и обећао, после три године.

Ево нас пред студијама за портрет патријарха Павла. Тај пројект најавио је на претходној изложби портрета Јосипа Броза. Постављамо питање, није ли тај тематски избор, у најмању руку, необичан скок?

- После смрти патријарха Павла намеравао сам да приредим изложбу његових, али и портрета Ј. Б. Тита - објашњава Батинић. - Повод је била моја запитаност: шта је то у бићима ова два човека тако посебно, па је толики број људи нагнало да изађе на њихов последњи испраћај.

И како сте решили ту упитаност?

- Многи пријатељи су ме одвраћали од те намере, логично упозоравајући да сахране не могу бити разлог да се њих двојица, у било ком погледу, могу ставити у исту раван. Један је био свети човек, а други атеиста (бар се тако понашао).

КАД СРЕМАЦ ЗАОРЕ
По професији Жељко Батинић је дизајнер. Добитник многобројних награда за заштитни знак фирми и плаката у бившој Југославији. Кажу, док је радио у "Борби" Батинић је био бог и батина за, како ће га касније назвати, модерни адвертајзинг. Али, сликар у души. Још као деран Карловачке гимназије добио је награду за најбољег младог сремског сликара. А кад Сремац заоре...

Патријарх Павле је, без сумње, баштинио неподељено уважавање васколиког народа, и верујућих и неверујућих, и хришћана и оних који то нису. Да ли је та околност олакшала или отежала конципирање његовог ликовног карактера, упитали смо Батинића:

- Ову изложбу сачињава више студија за портрет, рађених углавном пастелним оловкама, акварелом. У ствари, то је "тражење портрета". Пошто нису могли бити изведени "уживо", служио сам се комбиновањем разних фотоса и репродукција. Срећна је околност што сам патријарха неколико пута видео у свакодневним ситуацијама и, наравно, на телевизији.

Неизбежно питање за сликара је како је из те "визуре" успео да га овековечи.

- Фотос бележи делић секунде и не може да ухвати "трајање лика". Комбиновањем тренутка продужава се трајање. На тај начин могуће је истаћи карактер личности као сликањем уживо - позирањем. Код патријарха Павла прилаз портретисању је сложенији: од физичког до метафизичког, од световног до светог (светачког). Немогуће је све то бележити уобичајеним поступком.

И како је на крају испала студија патријарховог лика за коју сви имају похвале?

- Покушао сам да студирам његов материјалан лик, од ђачког доба до краја земаљског живота. У неколико студија, чини ми се, приближио сам се лику који обједињује његово физичко и духовно, људско и божанско биће. Али, за портрет патријарха Павла какав сам хтео да насликам засад нисам имао осећај.