НАСЛОВНУ страницу каталога чувеног париског Салона 1924. године красио је “Портрет жене у зеленом” Вељка Станојевића(1892-1967). Био је то велики успех за једног београдског сликара.

Ово дело, као део ретроспективне поставке 47 слика, од синоћ може да се види у Галерији-легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, на изложби “Вељко Станојевић - Модернист и класик”, чији је аутор Мишела Блануша, кустос Музеја савремене уметности.

- Проучавајући колекцију МСУ, посебно период до 1900-1945. године схватила сам да су међу најрепрезентативнијим делима из те збирке свакако слике Вељка Станојевића. - каже за “Новости” Мишела Блануша. - Он заузима значајно место, које је можда из данашње перспективе занемарено, с обзиром на то да се није много писало о њему, нити су се правиле неке велике изложбе. Ова поставка је зато обимна и у њој су поред дела из колекција МСУ и она која су у Народном музеју, Историјском музеју Србије, Музеју града Београда и приватним збиркама. Покушала сам да на једном месту објединим целокупан његов опус.

Потомак угледне српске породице (бака му је била кћи проте Матеје Ненадовића, унука кнеза Алексе Ненадовића, а деда пуковник Јеремија Станојевић, министар правде и просвете у Кнежевини Србији, председник врховног суда, председник Друштва српске словесности), Станојевић је усавршавање започео на Уметничкој школи у класи професора Марка Мурата и Љубе Ивановића. Као добровољац у Првом светском рату, постаје на фронту званични ратни сликар и зближава се са српским импресионистима Костом Миличевићем и Миланом Миловановићем, који ће му касније постати и венчани кум.

- У паузама између битака они су се окупљали у Солуну, на Крфу, на грчким острвима, где су се опорављали и радили - објашњава Блануша. - То је период Станојевићевог раног формирања, где ће направити једну серију акварела са темом грчких острва и градова, који су апсолутно у духу импресионизма.

Током година Великог рата, Станојевић је на опоравак упућен у Ницу, где је упознао два светски славна уметника - Модиљанија и Архипенка, прича наша саговорница:

- Са Архипенком, који је био апстрактни, авангардни уметник, изузетно лепо се дружио и слагао. Проводили су много времено заједно, али нису извршили утицај један на другог. Модиљанија је уважавао и ценио, иако ни ту није дошло до зближавања и преузимања ликовног утицаја. Могуће је да је Станојевићу, који је био господин, био стран Модиљанијев боемски стил живота.

Као и већина његових колега после рата одлази у Париз, где ће провести десет година интензивног живота и рада, који се сматрају најзначајнијим периодом у његовом ликовном стварању:

- Уписао се на академију “Гран Шемијер” и студирао са многим касније светски познатим уметницима. Био је и изузетно активан на париској ликовној сцени, учествовао на пролећним, јесењим и салонима независних. Запазила га је и француска критика, максимално га хвалећи као перспективног и таленованог уметника. Излагао је у друштву Ван Донгена, Брака, Пикаса...

Када се тридесетих година вратио у Београд, његово сликарство благо попушта у форми, наставља наша саговорница:

- Осећају се утицај експресионизма боје, ликовна тражења, експериментисање...

Према речима Мишеле Блануше, Станојевић је један је од ретких уметника тог периода који је изузетно волео да слика историјске композиције:

- Волео је историју. Неговао је припадност народу, пореклу, везаност за домовину, а имао је и лични афинитет да изучава историју. Теме су му биле Први српски устанак, смрт Васе Чарапића, Збор у Орашцу, који ће бити приказан на овој изложби. Неке од тих композиција, наручене за Дом гарде, радио је заједно са Јованом Бијелићем. Направио је и репрезентативне портрете краља Александра, краљице Марије, кнеза Павла, књегиње Олге, али они, нажалост, нису сачувани.

У Другом светском рату, током савезничког бомбардовања Београда 1944. страдао је његов атеље и готово сва дела која су, по мишљењу наше саговорнице, била - најрепрезентативнија. Тада је уништено око стотину слика и исто толико цртежа, цела његова библиотека... Сачувано је само неколико радова који се у том тренутку нису налазиле у атељеу.

- Постоји и један његов лични доживљај свега тога, преточен у експресионистичку композицију “Ослобођење Београда”, пуну набоја, насталу око 1945. - каже Блануша. - Тренутак ослобођења колико је био леп за људе који су преживели ратне страхоте, њему је донео личну трагедију.

У послератном периоду када се намеће идеологија социјалистичког реализма, формирају нови праваци, његово “кудраво сликарство”, како га је Бранко Поповић назвао, помало пада у други план. Наставио је да се бави историјском тематиком, али кроз неки савременији израз.

- У послератном периоду постоји неколико слика где се уочава тенденција да не буде “незаинтересован”, да реагује, да пружи свој суд. Кроз “Теразије” из 1947, у стилу соцреалистичких слика, бавио се темом обнове и изградње, радним акцијама... Покушао је да се прилагоди времену, али се ту и даље види манир грађанског сликарства - каже Блануша.

Вељко Станојевић је имао изузетно богату међународну излагачку каријеру, од Америке до Европе:

- Значајно је и то да је био један од оснивача Друштва уметника Србије, као и једне од најзначајнијих наших међуратних уметничких група “Облик” - напомиње Блануша. - Јављала се недавно једна швајцарска приватна галерија, распитујући се ко је Станојевић и какав је његов значај, а постоје колекционари у Бостону који имају његове слике, тако да и данас његових дела има по целом свету.

ФРЕСКЕ И МОЗАИЦИ

- БИО је један од ретких уметника свога времена који се бавио и фрескосликарством - каже саговорница.

- Осликао је две цркве: у Бањалуци Саборни храм Свете Тројице, који је нажалост уништен током Другог светског рата и цркву у Сланцима. Већини Београђана познат је мозаик изнад портала Цркве Светог Марка, који је по његовим скицама израђен у Фиренци. Иако су у Станојевићевој уметности заступљене профане, грађанске теме, а бавио се и сакралним, религијским темама.

ВЕЛИКИ ЉУБИТЕЉ ЖЕНА

У НАЈЛЕПШЕМ смислу, Вељко Станојевић је био љубитељ жена, женског лика - открива Мишела Блануша. - Урадио је много женских портрета. Сликао је познате даме, попут Вуке Петровић или чувене глумице Даре Милошевић. Кроз те портрете, створио је и својеврсну хронику грађанске класе, па се на његовим делима може видети мода тога времена, одећа, фризуре, шминка, накит... из чега се види да смо били у току са светом. Љубав према женама види се и кроз то што се пет пута женио.