У среду стиже нови победник

Добитник "Мешине" награде, коју 27. пут додељују "Вечерње новости", биће проглашен сутра на конференцији за штампу у Вуковој задужбини у 12 сати. Тада ћемо сазнати резултате гласања Великог жирија, а конференцији ће присуствовати и лауреат. У сутрашњем броју објавићемо и последње изборе наших критичара.

* * * * * * * * * * *

ЗОРАН М.МАНДИЋ (Сомбор)

1. "КЊИГА СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА", Филип Давид ("Лагуна")

2. "ЛОГОСНИ (ИНТЕ)ГРАЛ ЈЕЗИКА", Милан Ђорђевић ("Пешић и синови")

3. "РАЗБРАЈАЛИЦА", Ласло Блашковић ("Архипелаг" и Завод за културу Војводине Нови Сад)

4. "ЗИДОВИ", Енес Халиловић ("Албатрос плус")

5. "КЊИГА О БЕУКУ", Милован Марчетић ("Чигоја")

У центру романа Ф. Давида дистонира прича о Холокаусту у којој њен аутор промишља комплексни однос између сећања и заборава. Да ли је заборав најбољи део сећања, како је то тврдио Борхес, или је у питању њихов судар, тема је кроз коју је Ф. Давид покушао да изведе савремени свет из таме зала која се понављају и не заборављају. М. Ђорђевић на оригиналан начин промишља концепцију "језика пре језика", а у којој је аналитички посебно интониран одељак о винчанској граматолошкој парадигми, као и о проналасцима фонемометријских облика на локалитету Лепенског вира.

Ткиво романа Л. Блашковића интегрисано је у његово пословично баратање виђењем историје света, свим оним загонеткама "укрштених" претурања по повестима породица и градских квартова. У овом тексту он се из Америке "враћа" у Нови Сад покушавајући да дешифрује разлоге његовог "рата и мира". Здање поезије E. Халиловића из књиге у књигу метафорички расте и нараста у све кредибилнији развој аутопоетике и филозофичне мисаоности озбиљног лирског гласа, који се оглашава и надмеће као "прво лице" међу анђелима и демонима: сенки, зебњи и вере у свет, који лицем себично заклања своје унутрешње одаје, ходнике и лавиринте. Књига М. Марчетића сатирички нуди роман са интелектуално-духовитом причом једног лектора, који се усуђује да превратнички редигује оригинале ауторских текстова.

* * * * * * * * * * *

ДУШИЦА ПОТИЋ (Београд)

1. "ПОВРАТАК", Славко Стаменић (Књижевни клуб Краљево)

2. "РАЗБРАЈАЛИЦА", Ласло Блашковић ("Архипелаг" - Завод за културу Војводине)

3. "СВЕДОЧЕЊЕ", Никола Вујчић (НБ "Стефан Првовенчани")

4. "ПОСТОЈИ ЛИ ДОДИР ТВОЈЕ ДУШЕ?", Ненад Шапоња (КОВ)

5. "ЦРВЕНА ПЛАНЕТА", Горан Коруновић (Едиција Sache)

Андрићевска дубина мудрости и несмирени дух човека нашег времена прате зналачки рад у језику и добра, донекле и иновативна формална организација прозног текста, другачија од дела до дела, с нешто осетнијим инклинирањем ка религијском доживљају и редефинисањем модела света - то су одлике књиге С. Стаменића. Склоност ка померању слике света ка онеобиченим његовим димензијама пратимо и у Блашковићевим прозним делима, која смењују његов поетски опус. Необичне судбине јунака овог романа и њихови неочекивани преокрети прожимају снажне слике у којима се индивидуални усуд укршта с путевима историје.

И у овој збирци Н. Вујчића пратимо доживљајни континиутет његовог рукописа, дубину промишљања света у коме живимо, људске судбине у њему и његове судбине у општем поретку ствари, мелахнолију, преиспитивање језика, али и лирску тананост. Песник дугог даха, оријентисан ка у савременој српској поезији реткој поеми Н. Шапоње, у овој је збирци "скратио" дах, али не и мисаону дубину. Лапидарније, краће песме сада сажимају препознатљиве одлике Шапоњиног писма. Г. Коруновић воли да спаја неспојиво. Та његова поетичка склоност не само што његов рукопис чини оригиналним и свежим, већ ствара и несвакидашње песничке слике те онеобичену, померену слику свет.

* * * * * * * * * * *

ВЛАДИМИР АРСЕНИЋ (Зрењанин)

1. "САГОРЕВАЊА", Срђан Срдић (Књижевна радионица "Рашић")

2. "РОЊЕЊЕ НА ДАХ", Мића Вујичић ("Геопоетика")

3. "КУЋА СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА", Филип Давид ("Лагуна")

4. "ЧОВЕК ЗЕВА ПОСЛЕ РАДА", Томислав Марковић ("Лево крило")

5. "СЛОВА ЉУБВЕ", Драгана Младеновић ("Фабрика књига")

Срдићева књига приповедака је врхунска афирмација књижевности, величанствени аутодафе који омогућава живот у уметности. Ако приповетке "Лаку ноћ, капетане" и "Пацов сањари" захваљујући потпуно погрешној интерпретацији стварности од стране ових антијунака завршавају иронично, онда благи тон који приповедач користи описујући малог/себе представља страховит вредносни скок, од негације ка афирмацији. Играње са стварношћу, са временом, како оним приповедним, тако и оним из којег се приповеда, чине књигу М. Вујичића неком врстом постмодернистичке рефлексије о писању. А како је постмодерна у свом најљућем замаху завршена још пре тридесетак година, и ова ауторска позиција сведочи о некој врсти носталгије која је неумитно повезана са Вујичићевим ауторским рукописом. Роман Ф. Давида поставља питање о суштини зла, односно ставља га у контекст људске природе. Он не говори само о Холокаусту него истовремено проговара и о страдањима свих невиних жртава током историје. Још је значајније што не нуди никакав коначан одговор. Књига Т. Марковића је збирка суморнијих тонова, али и озбиљних историјских истраживања. Подељена је у тематске циклусе који подразумевају најпре певање о самим злочинима, затим одговорност и ћутање књижевне братије о њима, затим реакцију такозваног обичног човека на све страхоте које су у његово име чињене током деведесетих.

Већ сам наслов књиге Д. Младеновић јасно упућују на идеју преиспитивања не само идеје љубави и мржње, него нам је истовремено дат и географски и национални оквир у којем се оно врши, јасно алудирајући на канонски текст приписан деспоту Стефану Лазаревићу. Стихови су поруке директно упућене особама другачијим, различитим, оним које се перципирају као непожељна Другост у једној монолитној, српској, мушкој, хетеросексуалној култури.

* * * * * * * * * * *

ДАНИЦА АНДРЕЈЕВИЋ (Београд)

1. "КУЋА СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА", Филип Давид ("Лагуна")

2. "ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО", Давид Албахари ("Чаробна књига")

3. "БАНАТОРИЈУМ", Угљеша Шајтинац ("Архипелаг")

4. "РАЗБРАЈАЛИЦА", Ласло Блашковић ("Архипелаг")

5. "НУЛТА ЗЕМЉА", Бора Ћосић ("Агора")

Давид Албахари има иронично-критички однос према студентским демонстрацијама 1968. и потоњим збивањима у бањалучкој касарни. Писац указује на сукоб механизма идеологије и индивидуалног мишљења, потенцирајући апсурд историје. Б. Ћосић луцидно слаже квинтесенцију успомена и битности у прустовској пројекцији прошлости. У интроспективној слици, писац размишља о "племену бродоломаца" с Балкана и свом статусу човека који није на свом месту. Банатски Обломови У. Шајтинца воде свој геопоетички дијалог с добом, Банатом, Србијом. Цинично, веристички, ови "окрајци" нарације обликују слику раслојавања села и урушавања егзистенције. Л. Блашковић нуди бројгеловску октопод причу галиматијас новосадске урбане сцене и какофонију савременог живота. Његови ликови тек се спремају да живе, никако да почну, а већ умиру на ивици маргиналне егзистенције. Аутор стилом зрелог писца непатетично сведочи о патетичном. Класична форма приповедања Ф. Давида показује да се увек изнова може квалитетно и иновативно креирати позната прича о Холокаусту. Роман је повест о рационалним и ирационалним силама света, о "застрашујућој нормалности зла".