Трагичне судбине великих песника

* * * * * * * * * * * *

ЈОВАН ПЕЈЧИЋ (Београд)

1. "КОМПАРАТИВНИ КВАРТЕТ", Миодраг Радовић ("Академска књига")

2. "СВЕДОЧЕЊЕ", Никола Вујчић (НБ "Стефан Првовенчани")

3. "СРПСКА КУЛТУРА 1900-1950", Петар Пијановић ("Службени гласник")

4. "ПОВРАТАК У АРКАДИЈУ", Славица Гароња (СКЗ)

5. "ПЕСНИК ОКОВАНИХ ВИЗИЈА - МИЛАН ДЕДИНАЦ", Биљана Мичић ("Алтера букс")

Време опште морално-историјске поколебаности, какво је наше, погодује наметању заблуда као последње истине: да је потрошња једини прави друштвени господар, да је заправо она та која одређује шта је вредност. Нигде места за појединца: уметника, научника, философа, монаха - за оне чији рад и живот води висока етика стварања. Срећом, у природи негативних утопија је да у часовима највеће самосигурности и задовољства почињу да прождиру саме себе. Тако, већ се збивају епохалне промене, колико год изгледале благе и невидљиве - прошла је слава револуција. Драму првих деценија трећег миленијума карактерише тихи прелазак са просветитељског на просветилачко: са социјалног на индивидуално, са спољног на унутрашње. Књижевност у овом смислу односи првенство: по својој нарави, зато што се артикулише у речи и кроз реч, она је транспарентнија од свих других облика стварања и мишљења. На прагу је, значи, доба преиспитивања и, самим тим, друкчијега поимања вредности и духовних суштина. Уметничка и мисаона опредељења не подлежу као до јуче сиренском зову лажљиве савремености (политике као судбине), бирају "служење" једноме позиву необухватнога смисла, наиме оном царству у којем су рађање и смрт, људски животи историја... - средства и израз истине и лепоте, категорија ван каквих у човечанском свету нема душевно-духовне испуњености и спокоја. Из тога сазнања извукао сам мерила на којима почива мој избор: за поезију (Вујчић), за роман (С. Гароња), за науку о књижевности (Б. Мичић, Пијановић, Радовић).

* * * * * * * * * * * *

ЉИЉАНА ЛУКИЋ (Бијељина)

1. "ПРОСТОРИ СИГНАЛИЗМА", Мирољуб Тодоровић ("Агора")

2. "НОЋ НА УНИ", Ранко Рисојевић (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево)

3. "ИНОК И ДЕСПОТ", Драгорад Драгичевић ("Евро-Ђунти")

4. "БЕОГРАЂАНКЕ", Игор Маројевић ("Лагуна")

5. "ВАТРА И ЦВЕТ", Ивана Хаџи-Поповић (Медијска књижара "Круг")

Мирољуб Тодоровић у књизи есеја експлицитно излаже своје идеје о сигнализму, најзначајнијем књижевном покрету не само српске него и европске авангарде, који је истакао потребу повезивања уметности и науке, те стварање неконвенционалног и новог песничког језика. Сигнализам је у сталном успону, чему је највише допринео његов оснивач, теоретичар и песник М. Тодоровић.

Р. Рисојевић засновао је своје дело на модерном проседеу, сместивши радњу у само једну ноћ и вежући је за долазак новинара Петра Лукача до костајничког моста на Уни, разрушeног у протеклом рату. Тежња главног јунака да допре до друге обале не успева да се оствари, јер обале представљају два одељена света, што симболишу и њихове заставе: српска и хрватска. Писац даје конгломерат догађаја чија нас се трагична судбина снажно доима. Заснивајући књигу на рукопису хиландарског инока (монаха) и преписивача Јована "Слово о преписивачима деспота Стефана (Лазаревића)" из 15. века, Д. Драгичевић гради роман на граници између факције и фикције. Вешто приказаном атмосфером збивања, суптилним урањањем у психу личности и бројним заплетима дочарава минуло време као жив образац. И. Маројевић у збирци прича приказује живот из ракурса савремене жене. Излажући радњу у првом лицу, писац се трансформише у судбину својих јунакиња, од којих свака има своје узлете и падове. Тако се исповест осам Београђанки, претвара у узбудљиво наративно ткиво којим доминира љубав као свеобухватна сила. Роман И. Хаџи-Поповић, грађен на основи документарног и фикцијског, представља тројицу врхунских песника: Миљковића, Јесењина и Мајаковског. Необичне љубавне сторије ових поета као и њихови трагични животни завршеци дали су могућност аутору да узбудљивом детективском причом заинтригира читаоца.

* * * * * * * * * * * *

АЛЕКСАНДРА УГРЕНОВИЋ (Београд)

1. "СРПСКА КУЛТУРА 1900-1950", Петар Пијановић ("Службени гласник")

2. "ДОСИТЕЈ И ДОСИТЕЈЕВШТИНА", Ђорђе Ј. Јанић (СКЗ)

3. "ЦРНА КЊИГА", Радмила Лазић (НБ "Стефан Првовенчани")

4. "КУЋА СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА", Филип Давид ("Лагуна")

5. "ПОВРАТАК У АРКАДИЈУ", Славица Гароња (СКЗ)

Студија П. Пијановића позива културну јавност на полемичко промишљање својом селективном анализом и проценом различитих аспеката културне историје Срба, почевши од првих деценија 20. века. Аналитичком реконструкцијом суверено се говори о српском културном и националном идентитету, који је наднационалном и још актуелном идејом југословенства деградиран и подвргнут неумитној порозији. У одмерено полемичком ставу према досадашњим идеолошким расуђивањима о месту Доситеја у духовној равни српске културе у 19. и 20. веку, Јањић проматра рецепцију мисли Доситеја у оквирима клерикалне традиције и разарања антиклерикалних стереотипа. Аутор указује на суверену улогу Доситеја у успостављању трансверзале између српске и европске културне свести.

Збирка песама Р. Лазић трага за манифестацијама смрти, усамљености, тескобе, очаја и отуђености, од којих се, одмереним тоном самоироније и интелектуалне супериорности лирског гласа уклања опасност од сувишног сентиментализма. Роман Ф. Давида образује се између парадоксалности постављених још у дијалектици Теодора Адорна, дакле, између питања да ли су спекулативно мишљење и творевине духа, попут књижевности, могући после Аушвица, када се у тотализацији друштва дух постварио и спустио у варварство. И одговора да "трајна патња има једнако право на израз као што мученик има право на крике". Наративним романом, прожетим амбијенталном атмосфером, мотивиком и жанровским богатством фолклорне традиције, приповедним стилом изграђеним на басмичном понављању евокација из детињства, С. Гароња зазива поетски сензибилитет Бранка Ћопића.

* * * * * * * * * * * *

ЗОРИЦА НЕСТОРОВИЋ (Београд)

1. "БОГДАН ПОПОВИЋ И СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ", Милан Алексић (Друштво за српски језик и књижевност Србије)

2. "ПЛАТОНОВА ФИЛОЗОФСКА МИТОЛОГИЈА", Ирина Деретић (Завод за уџбенике)

3. "ПОЕТИКА ХОРОРА", Дејан Огњановић ("Орфелин")

Заједнички именитељ наведеним насловима јесте да су они резултат упорног, доследног и посвећеног бављења предметним областима унутар којих сваки од њих посебно представља новину, каткад и првину. О вредностима чији се рељефи непобитно пројављују и потврђују у временском току, сведочи Алексићева научно утемељена, свеобухватна и стилски сјајно написана системска и аналитичка монографија која на нов начин осветљава кључне области рада Богдана Поповића. Монографијама И. Деретић о Платоновим митовима и Д. Огњановића о поетици хорора наша култура добила је драгоцене принове својих аутентичних вредности - резултате дугогодишњих истраживања двоје проучавалаца која, вођена научно акрибично, уз уважавање традиције тумачења своје основне теме, откривају ширину и заснованост својих увида и њихову иновативност.