ГОРБАЧОВ је осмехом одговарао на "порцуланске осмехе" непријатеља. Јељцин је грлио своје противнике, а НАТО се населио на нашим границама. Правили смо се да не знамо да ће свака пушка пре или касније опалити. Када се то догодило, почели смо да размишљамо о безбедности. На срећу, Владимир Путин је наш први председник који је Америци одлучно рекао - не! Више нећемо мирно седети и чекати окупацију. Никита Михалков, редитељ, сценариста, глумац, мислилац, "власник" свега што се у филмском свету може освојити, донео је у Мокру Гору ролну "Сунчанице", филм упозорења и снажне поруке да је дошла нова епоха у којој ће се два народа, руски и српски - после дугог сна окренути себи.

- Једна велика грешка учињена је у Русији, пуних 20 година се мислило да се ништа не мора радити и да нам никаква претња неће закуцати на врата. То је словенски менталитет. Исто је било на Косову и Метохији, мислило се, добро је док има струје, воде и неког посла, а све остало може под тепих. Тако је било и код нас, има гаса, има пића, па је Русу добро. За то време, на нашим границама противник је уложио пет милијарди долара у стварање кризе, преко медија, школских уџбеника, свега... А онда је, тобож одједном, све пукло...

* Из Доњецке и Луганске народне републике стижу извештаји о страдалима. Види ли се крај рату и какав ће исход бити?

- Постоје ствари које су неповратне, рат ствара неку неопходност, јаку попут генетске, која не дозвољава да се ствари врате на старо. Видите, после свега, Доњецк и Луганск никада неће Украјини опростити! Чак и да то желе, за опроштај би биле потребне десетине, можда и стотине година. Зато је најприроднији пут мирно се договарати и пажљиво слушати жеље Доњецка и Луганска. Показало се, нажалост, да су договори у Минску били су само један кратак предах да се војска прегрупише око Доњецка. Искрено, не мислим да ће у овом тренутку Доњецк и Луганск постати независне државе, али ако остану у оквиру Украјине, мораће имати сасвим другачији статус. То ће се догодити када се промени садашње руководство Украјине. Ова Украјина је настала пучем, војним превратом, а Кијев ће у једном тренутку одговарати за то, јер је једно насиље проузроковало друго, па људи и даље страдају.

* Председник Путин позива Кијев да утиша артиљерију. Хоће ли Украјина послушати његов глас?

- Кијев тренутно говори само енглески језик, надајући се да ће се неким чудом све добро завршити за њих. Али Бог не ради како неко, на неком месту, хоће. У једном тренутку мораће чути глас Русије. Ако Украјина то не учини, претрпеће потпуни крах. Сви би требало да знају - нема ништа страшније него кад словенског човека доведете до очајања. Ако људе у Доњецку и Луганску доведу до очајања, а надам се да дотле неће доћи, Украјина неће опстати.

* Америка преко НАТО и Европске уније, бројне државе везује за своје интересе. Како гледате на ово партнерство?

- Чудна је данашња Европа. То су мали народи, а мали народи се често понашају као мала деца. Мисле, када се сједини 20 стараца, да се добија младић у пуној снази. На то ми личи Европска унија, на обману. Ово идејно подмлађивање Европе не функционише, Европа ће једном поново бити оно што је била пре, јер се једна идеолошка матрица истрошила. Европска унија је сама крива, јер је изневерила своја обећања, а уместо мултикултурализма, дала се у уништавање идентитета малих народа, помаже да се хладни рат који иначе никада није престао, подгреје. Верујем да је прошло време у коме су словенски народи наивно наседали на лажна обећања, више не верујемо порцуланским осмесима.

НАГРАДЕ ЗА "СУНЧАНИЦУ" СУ МИ ПОСЕБНЕ * Уочи доласка у Мокру Гору, "Сунчаница" је освојила пет Златних орлова, руских Оскара, укључујући и награду за режију. Како сте доживели овај успех?
- Може се некоме чинити да је мени доста Оскара и Златних лавова и свакојаких других признања, али награде за "Сунчаницу" су посебне, јер је конкуренција била веома јака. Овај филм ми је доказао да је у Русији сачуван гледалац који може три часа гледати озбиљан филм, и који ће се вратити да остварење погледа још једном. То је и јак стимуланс за младе колеге са којима сам сарађивао правећи "Сунчаницу".

* Србија није имала добре изгледе у сукобу против НАТО машинерије. Да ли ће се Русија одбранити?

- Рус је чудан. Када га мазе, он се опушта и слаби. Отвара се, љуби све око себе. Дрема. Чини му се да је све дивно. Тада са њим можеш урадити шта пожелиш. А када Руса љуте, нервирају, боцкају, он започиње другачији, испуњенији и промишљенији живот. Невоља је за Руса стимуланс, она га покреће да тражи своју снагу, да себи разјашњава ствари, макар и кроз "накнадну памет". Зато сам бескрајно захвалан на санкцијама, јер су санкције пробудиле народ из дремежа. Видите, када Русија не би издржала санкције био би то крај словенске цивилизације. Одбранићемо се. Са Русијом желе да ураде оно што су урадили са Србијом, али то се не може догодити. Неко може узети један комад меса са трпезе, али не може прогутати сто. Зато ја и долазим овде, код Кустурице, да будем са братом, по оружју.

* Чини се и да "западни свет" има сопствени сан из кога се не буди, не признаје да на јави отвара ратишта, једно за другим, широм света...

- У Русији сада кажемо, надај се бољем, али ипак буди спреман на најгоре, јер је то најгоре присутно. Свет још нема жељу да чује ту истину. Западни свет живи по принципу сицилијанске мафије, ништа нисам чуо, ништа нисам видео. Мој посао је да филмовима и на сваки други начин шаљем поруке за које мислим да су важне. Уметници иду мало испред свог времена, нису пророци, већ на време промишљају ствари. Тако је "Сунчаница" била корак испред времена. Десило се да оно што сам снимао пре три године, у данашњем тренутку постане актуелно. То је филм о двадесетим годинама прошлог века, а Крим има своју "улогу" у овом остварењу.

* "Сунчаница" је имала светску премијеру у Београду, тада сте рекли да ће друго приказивање бити уприличено на Криму. Да ли се ова жеља остварила?

- Да, Београд па Криму. То је за мене било веома важно, тако је затворен један круг. Моји јунаци су избеглице са Крима, многи од њих су дошли у Србију, многи су ту заувек остали. Зато смо из Београда отишли на Крим, сањајући да наши јунаци никада одатле нису ни отишли. Било је дирљиво, узбудљиво, а опет сасвим нормално јер Крим никада и није био неруски. Филм је сниман по мотивима нобеловца Буњина, спојио сам његова два потпуно различита дела која као да није писао исти човек. Резултат је филм - порука, упозорење да се Русија, баш као и Србија, напокон окрене себи. Нама су, нажалост, потребне катаклизме, да се покренемо и окренемо сопственом бићу. Постоји податак да је Буњин пре избеглиштва у Француској боравио у Београду и да је добијао пензију од вашег краља, па је поред глумца Милоша Биковића, монтажера Миће Зајца, асистента на снимању Станислава Поповића, ово још једна српска "копча" у вези са "Сунчаницом".

* Поред честих посета "брату по оружју", словенског братства и православља, шта вас увек изнова враћа у Србију?

- Моје мисли усмерене према Србији никада се не мењају. Ја Србију осећам и волим. Паралеле које нас кроз историју вежу су очигледне и важне, део смо словенског света и вечита смо сметња несловенском свету. Само, када би Руси једни друге волели колико Срби воле Русију, то би ме учинило најсрећнијим човеком на свету...

БАЦАЊЕ ИДЕЈА

* ШТА можемо очекивати после "Сунчанице"?

- Одавно имам сценарио о руском писцу, дипломати и композитору Александру Грибоједову, написан још 1985. године, а није снимљен због догађаја у Карабаху, у подручју између Азербејџана и Јерменије. То је још једна тема за коју се испоставило да је и данас актуелна. Након Туркменчајског договора, који је био у корист Русије, у Персији је владала мржња према Русима. Жртва противруских немира је Грибоједов, који је тада служио у руској амбасади у Техерану. Верзија да су Грибоједова убили у Техерану побуњени муслимани потврђена је документима. Енглези су одговорни за смрт Руса који им је сметао на "путу свиле". Не знам да ли ћу прво снимати баш то, јер ја своје идеје бацам као што се у супу убацују кнедле, а коју ћете захватити кашиком, никада се не зна.

ВУК У ЦИРКУСУ НЕ ИГРА

* ДУГО већ постоји фама о "уметничкој династији" Кончаловски Михалков, и о вашим наводно лошим односима са братом, редитељем Андрејем Кончаловским. Будите љубазни, реците, о чему се ту ради?

- Ми правимо различите филмове, понекад имамо различито мишљење о неким стварима, али баш никада нисмо били у лошим односима јер за то није било повода. О нама обично говоре као о "уметничкој династији", у иностранству смо често "слика Русије", па се некима, понекад, учини да је баш згодно да ту слику укаљају. Овако ствари стоје: ми заиста имамо снагу велике породице, великог клана, великог рода! Таква је и Русија, па када неко жели разбијену Русију, он у медијима "свађа" Михалкова и Кончаловског. Видите, у Русији не постоје само медведи већ и вукови. Лав је јачи од вука, од њега је јачи и слон, чак и медвед. Али запамтите, вук никада није заиграо у циркусу! Такви смо ми!


Превод: Радојка Тмушић Степанов