Култура између зебње и наде

СРПСКА култура у протеклој години претрпела је толико потреса, често непотребних, од којих су на великој штети и институције и њихови корисници. Реприза таквог следа догађаја у овој години била би са несагледивим последицама. Због тога се од сваког ко нешто значи на културној сцени, а од ресорног министарства посебно, очекује да својски прионе на посао и већину проблема реши - и то под хитно! А има их онолико.

Уочи самих празника, у здању Скупштине Србије, више од 300 културних посленика било је позвано да се укључи у јавно читање и разматрање Нацрта измена и допуна закона о култури. Кад све примедбе и сугестије, а било их је на десетине, буду размотрене, министарство ће коначни текст послати у даљу процедуру. Усвајање најзначајнијег правног акта у овој области, који је министар Тасовац окарактерисао као закон о јавном интересу у култури, вероватно ће обележити прве месеце 2015.

Минули сајам књига показао је да је књига воћка чудновата и да издавачи успевају да одрже главу изнад воде. То, међутим, може врло лако да се промени уколико се неки проблеми не реше у што краћем року. Сви којима је писана реч на срцу зебу шта ће бити са предстојећом приватизацијом две некада угледне куће са вишедеценијском традицијом, “Просветом” и “Радом”. Хоће ли оне поделити тужну и неопростиву судбину “Нолита” и “Бигза”. Није (раз)решен ни статус “Српске књижевне задруге”, која је минулу годину некако изгурала, али је велико питање како ће ову, с обзиром на то да држава, како се може чути, више неће финансирати чак ни знаменито “плаво коло”.

- Проблем који треба да буде хитно решен је недостатак књига у школским библиотекама - каже за “Новости” др Вук Вукићевић, генерални секретар Удружења издавача и књижара Србије. - Потребна стандардна годишња набавка за школске библиотеке у Србији је између 500.000 и 1.000.000 књига, односно 0,5 - 1 књиге по ученику. У периоду 2000-2009. године, ове цифре су се кретале од 0,17 од 0,35, а касније је тај тренд настављен и сада је ситуација још гора.

Посебно забрињавају, додаје Вукићевић, озбиљне последице неприлагођености Закона о јавним набавкама области књиге:

- Због компликованих и скупих тендерских процедура, библиотекари не могу благовремено да дођу до нових квалитетних наслова. Зато нове процедуре највеће штете наносе члановима библиотека у свим деловима наше земље.

Из протекле године домаћи филм изашао је са бројним, нагомиланим проблемима који се или нису решавали, или су се за њих налазила привидна решења, па се наша “седма уметност”, мање или више, налази у вишедеценијском “бунару жеља”.

- Очигледно је да већини не одговара да се ови проблеми реше, или немају храбрости да кажу нешто сувисло и конкретно - каже редитељ Срђан Драгојевић. - Треба само погледати комисију Филмског центра Србије, која је последњих година у неколико наврата бирала пројекте који ће добити финансијску подршку државе за реализацију - ту су редитељ који двадесет пет година није снимио филм, из ваљаног разлога. Писац који је написао сценарио за можда најгори српски филм. Редитељка која је дебитовала са најгорим филмом у историји наше кинематографије, а снимила га је за пет дана, јер је деведесет одсто новца потрошила пре снимања за неке друге сврхе! Код нас постоји матрица - уместо да се против некога поднесе кривична пријава, он муњевито напредује и добија прилику да одлучује о будућности кинематографије.

Као други пример апсурда Драгојевић наводи одличан филм, “Травелатор” Душана Милића, који је дистрибуцију завршио са осам стотина гледалаца, а држава је у њега уложила две стотине педесет хиљада евра.

- Само пре десет година, сваки српски филм гледало је најмање сто хиљада људи. За то што нема публике много су мање криви торенти, пирати и уништење биоскопске мреже, од оних који су бирали комисије за ФЦС, у којима је било места за оне који су новац додељивали једни другима за пројекте које нико није хтео да гледа. За многе филмове који су добијали и по три стотине хиљада евра, нису чули ни они које српски филм професионално интересује. То је слика наше кинематографије, и бојим се да је причати о такозваним проблемима, замагљивање истине.

На ликовној сцени Србије, мада не и као највећи проблем, минулу годину обележила је промена везана за одржавање Октобарског салона. Према одлуци Скупштине града Београда ова традиционална годишња смотра постаће - бијенална. Протести су били гласнији од одобравања овог решења, али “Октобарац” ће се, неумољивом вољом градских отаца, догађати сваке друге године. Ликовни уметници нису задовољни ни начином откупа уметничких дела. Сматрају да би, уместо конкурисања фотографијом, комисија стручњака морала да прати њихову излагачку делатност, обилази атељеа и стекне целовитији увид у стваралаштво сликара, вајара, концептуалних уметника.

Стара, 2014. није донела ни озбиљну стратегије наступа Србије на угледним светским ликовним манифестацијама. Несташица новца не може бити оправдање, јер одавно је познато да су такви пројекти отварали “врата” економској и политичкој сарадњи. У 2015. ушло се са започетим, а годинама обећаваним реконструкцијама два најзначајнија српска музеја - Народног и Музеја савремене уметности. Остаје да се види хоће ли најзначајнији државни пројекат у култури имати и успешну завршницу.

Из године у годину смањују се и средства за археолошка ископавања. Упркос тврдњи да је Србија мултикултурни археолошки парк са светски угледним локалитетима, новца нема ни за започета ископавања на значајним налазиштима. Остаје и прича о транспарентности бирања челних људи музеја и осталих установа, која би требало да има покриће у конкурсима, на коју баца сенку сумња да су и даље у игри партијске “симпатије”.

ЧЕКАЈУЋИ ДИРЕКТОРЕ

ПУНИХ годину дана трајала је жестока полемика Управног одбора Народне библиотеке Србије и Министарства културе око избора управника, пале су и оставке чланова УО, што се претворило у прворазредни скандал који је наружио углед најзначајније српске културне институције. Министар културе Иван Тасовац најавио је да ће овај проблем врло брзо бити решен. Остаје да му верујемо.

Али и многе друге институције културе функционишу са челним људима у в. д. стању. Тако је у Музеју савремене уметности и у Етнографском, Историјском, Кинотеци, Народном позоришту, Филхармонији...На поседњем конкурсу одржаном почетком 2014, УО Београдске филхармоније је као најбољег кандидата предложио Ивана Тасовца, али је он у међувремену поново изабран на место министра културе.

ЛЕКТОРАТИ

КАТАСТРОФАЛНО стање српских лектората у иностранству није се променило ни у прошлих дванаест месеци. Гасе се застрашујућом брзином, па смо од 47 лектората у 2000. години, данас спали на 25. Надлежно Министарство просвете никако да формира тело које се бави стратегијом српског као страног језика. За разлику од Србије, све државе настале после распада Југославије озбиљно приступају заштити свог језика. Лектори српског, по речима Срђана Папића, са Универзитета у Шлезији, преживљавају само на минималној плати факултета на коме су запослени, и принуђени су да одустају од посла, док хрватски или словеначки лектори добијају плату од својих министарстава, лекторски додатак и плату универзитета на коме раде.

ПОЗОРИШНА ОЧЕКИВАЊА

БЕОГРАДСКИ театри су током претходне године добили управнике кућа, неизвесност траје само у Народном позоришту. На недавној седници Управног одбора националног тетара одлучено је да се 12. јануара распише нови (четврти) конкурс, после кога би требало да се зна хоће ли на челу остати садашњи в. д. управника Дејан Савић, или ће га у наредне четири године на тој функцији заменити неко други. Једна од новогодишњих жеља могла би да буде да ће се коначно нешто урадити по питању деценијама најављиваног закона о позоришту.