Радош Бајић: Срби се никад неће помирити

ПОСЛЕ серије „Равна гора“, Радош Бајић је снимио филм „За Краља и отаџбину“ чија је премијера заказана за 19. фебруар у Сава центру у Београду.

Аутор за „Новости“ најављује и да ће почетком фебруара, захваљујући љубазности престолонаследника Александра и у сарадњи са Крунским саветом, филм бити приказан и у Белом двору - за чланове дипломатског кора и високе званице:

- Спокојан сам и захвалан Богу што нам је дао снагу да поново потпуно сами и без икакве помоћи државе изгурамо цео пројекат.

* Колико ће се филм разликовати од серије „Равна гора“?

- У сарадњи са РТС у филму користимо део најдрагоценијих материјала из серије „Равна гора“. Али филм који смо снимили и продуцирали потпуно је ново, аутентично филмско дело које је посвећено хиљадама срспких патриота и родољуба, који су после Другог светског рата, прогоњени од комунистичког терора, морали на напусте отаџбину и оду у емиграцију у САД, Канаду, Аустралију.

* Хоћете ли тим филмом ставити тачку на Други светски рат или се може очекивати наставак серије „Равна гора“?

- Наставка серије „Равна гора“ неће бити. Овај филм је нека врста мог ламента над овом великом темом. Спречен и у немогућности да наставим планирани рад на пројекту Драмске трилогије која је у 50 епизода требало да покрије период Другог светског рата у Србији, коју је РТС, на чијем челу је био почивши Александар Тијанић, најављивао као свој највећи продукциони пројекат - филмом „За краља и отаџбину“ ја се као аутор, после шест година даноноћног рада на овој материји, одјављујем и опраштам од ове приче.

* Очекујете ли да вас и после филма идеолошки нападају и оспоравају и модерни четници и партизани, што се десило током емитовања серије „Равна гора“?

- Не очекујем ништа. Филм је снажна, емотивна и дубоко људска прича ван сваке идеологије - коју ће разумети сви. Уз обавезни Субнор - серија „Равна гора“ је по бруталним нападима на њу саму и на мене као аутора ујединила екстремне четничке националнисте и рестлове комунистичких фанатика. Сада када је тај савез бесмисла далеко од сваке памети склопљен - нека за свој рачун раде шта им је воља.

* После вишегодишњег уметничког и ауторског „излета“ у историју наших подела, какав сте закључак извукли - да ли су „две Србије“ зреле за помирење?

- Признајем, веровао сам да је то могуће. Нажалост, за мене је крајње изненађујући закључак до којег сам искуствено дошао налазивши се у жрвњу те жалосне теме - да се Срби међусобно никада неће помирити. Пре ће опростити свима и свакоме него себи самима. Кости партизана и четника и дан данас ратују. Тај јаз је толико велики да се човек пред њим може осећати само беспомоћним. У таквим околностима бојим се да су нам и глобалне националне перспективе танушне. Где нема дијалога, разумевања, праштања и толеранције - ту нема ни помирења, ни демократије.

* Колико је Србија данас, са својим актуелним поделама, спремна за крупну геополитичку битку која се ваља иза брда?

- Свет је полигон за велике играче у којем се зна - ко коси, а ко воду носи. Веома страхујем колике користи, а колике штете ће нам донети председавање ОЕБС. Без малициозности - верујем да је окретање Кини добар потез. Упркос чињеници што се често не устручавам да добронамерно и јавно критикујем власт - сматрам да премијеру Вучићу треба честитати на недавном самиту и четвородневном гостопримству кинеском премијеру. Ипак, тако нешто се не догађа сваки дан.

- Страхујем да је, ако НАТО у Украјини избије на руске границе, рат ширих размера неизбежан. Страх ме и да помислим. Стрепим да ли ће пошаст нуклерног арсенала која не може поштедити никога - ипак сачувати светски мир? Што се нас тиче, најкорисније ћемо допринети том миру ако вредно, паметно и мудро поспремимо по својој кући, што је, поготову кад је Косово у питању, врашки тешко. Ма како да делује да смо га Бриселским споразумом заправо већ предали.

* Да ли је решење да се држимо Мораве док нас разапињу између Дона, Дњепра, Сене и Темзе?

- Ту где јесмо и такви какви јесмо, требало би да се подучимо на примерима из наше блиске прошлости. Како би се данас владао Никола Пашић? Да ли је Србији 1914, а поготову 1915. године, било боље или горе него данас?

* Најављујете повратак на село и снимање наставка „Село гори, а баба се чешља“. Кад гледаоци могу поново да очекују Радашина?

- Последњих шест година снимао сам драму. У мукама кроз које сам пролазио и сам сам био јунак драме, која ме је много коштала - здравља поготову. Половином марта 2015. почиње снимање играног филма и ТВ серије у бренду „Село гори“ под насловом „Браћа по бабине линије“. Дакле, враћам се игри, осмеху и радости комедије коју као жанр веома волим.

* Поручујете ли то да је повратак на село и на земљу, повратак породици и смеху, једно од могућих решења увреме економске кризе и социјалних ломова?

- Нашем народу је потребна колективна терапија опуштања. Смех продужава живот, а породица је била и остала једина матица животне радости, смисла и оваплоћења сваког човека.

* Као припадник „старе филмске гарде“ како гледате на нове тенденције да се кинематографија „претвара“ у аудио-визуелну делатност?

- Саблазнут сам односом државе према кинематографији. Само наш врхунски спорт и филм је референтни репрезент српске културе, друштва и државе у свету. Више нам вреди један Кустурица него пет последњих српских влада. А камоли министара културе! Филм је скрајнуто заморче наше државе и надлежног министарства. Уместо да унапређује филмско стваралаштво, Филмски центар Србије ствара највећу конфузију и забуну. Уместо да буде потпора и пречица свим ауторима, синеастима и продуцентима да праве боље и квалитетније филмове, он се понаша као бирократски цензор распоређујући оно мало пара које добије од државе, тако да је некима мајка - а некима маћеха.

* Подржавате ли омладинце који су окупирали биоскоп „Звезда“? Је ли и то начин да се боримо за културу у Србији?

- Не само да их подржавам него ускоро намеравам да им купим сендвиче и да одем да им се придружим.

* Како бисте сажето описали телевизијску понуду? Слажете ли се са тезом - што више канала, то мање програма?

- Телевизијска понуда је пре свега једно вашариште маркетинга, рекламе и оглашавања где се сви упињу да продају своју робу и да остану на тржишту - што постаје само себи циљ и бива важније од квалитета самог програма.

* После свега, кајете ли се што сте загризли крупну и контроверзну историјску тему у тренутку када сте уживали велику популарност после серије „Село гори, а баба се чешља“?

- Ништа се не кајем. Више бих волео да сви живимо у истини и од истине - него у популарности која човеку док је млад може да прија, а кад дођу године, само да му смета.

* У младости сте били познати као Далибор из Партизанске ескадриле, а сада сте први пред гледаоце извели другачијег Дражу Михаиловића - ко вам је интимно ближи?

- Као млади глумац коме се позлатило да игра са великанима као што су Бата, Беким, Смоки - био сам Далибор. Данас са шест деценија које носим на леђима - јасно је да се те две појаве не могу поредити. Далибор је филмски јунак, а Дража је трагични херој једног народа који га није достојан.