Последњи воз за снове

ГЛАВНИ протагонисти четрнаест нових прича Мухарема Баздуља (1977) у књизи "Јерес номинализма", коју је објавио "Ренде", углавном су мушкарци у тридесетим годинама живота, а радња се одвија у постратном и периоду транзиције на југословенском историјском простору.

Смештене у нашу савременост, писане живим и сочним језиком, у првом лицу једнине, уз само један изузетак, ове приче прате животе јунака који су одређени историјско-политичким неминовностима као и приватно-емотивним изборима.

- Јунаци су им - као у имену оног давног албума, објављеног уосталом у време кад су се ти јунаци родили – "too old to rock and roll, too young to die". Јунаци су им, дакле, само мало млађи од оних митских четрдесет с почетка романа "Дервиш и смрт" где се иста ствар каже на мало друкчији начин - човек је још довољно млад да би имао жеље, али је већ превише стар да би покушао да их оствари. Јунаци ових прича хватају последњи воз у покушају да остваре своје снове и жеље - каже за "Новости" Баздуљ, писац, новинар и преводилац, аутор десетак књига поезије, прозе и есејистике, чија су дела преведена на енглески, немачки и пољски језик.

* Колико има аутобиографског у овим текстовима?

- И мање и више него што на први поглед изгледа. С једне стране, ја сам се намерно играо с тим да пишем о ликовима који су отприлике моје доби, па сам им свесно приписивао и неке биографске ситнице које се могу повезати са мном. С друге стране, у смислу неког дословног описивања властитих доживљаја, оне, наравно, нису аутобиографске. Сваки писац жели, између осталог, да му читалац верује, а једна од добрих стратегија ту може бити и покушај да се читалац наведе на то да се пита - а је ли се баш њему то све тако десило?

* У насловној причи наилазимо на један цитат који поручује да је све лутрија, да једино вреди уживање у детаљима?

- Да, реч је заправо о цитату из филма "Reality Bites" из прве половине деведесетих, љубавног филма у којем главне улоге тумаче Итан Хоук и Винона Рајдер. Тај цитат с једне стране описује животну филозофију главног јунака те приче, али такође и контекстуализује начин на који он ту своју животну филозофију дефинише. Он је неко ко се не либи да наведену реченицу из тог филма повеже са неком Андрићевом реченицом, неко ко, налик на оног славног Француза, узима оно што му треба где год да то нађе.

* Да ли је љубав коју траже јунаци прича могући смисао живота?

- Наравно да јесте, мада вам то исти ти јунаци никада не би признали. Међу првим коментарима оних који су ове приче читали искрсла је и фраза "нови љубавни неред". И заиста, ово су приче о "новом љубавном нереду", а да би се тај неред, је ли, средио, да би се ствари опет довеле у ред, нужно је управо оно што је неред и изазвало, у друкчијој форми и дози.

* Читамо на једном месту да је песник онај коме је душевно искуство веће од животног. Које је од ова два искуства значајније, потребније у савременом свету?

- За успех, за такозвану каријеру, за признање било које врсте, за такозвану репутацију, важније је, наравно, животно искуство. Оно што бисмо могли назвати душевним искуством, не носи са собом било какву прагматичну корист, али носи другу врсту испуњења и задовољства, нешто што ипак не треба потцењивати.

* Емотивни и животни избори описане генерације одређени су и ратом у Босни, одрастањем у малим срединама?

- Да. Ради се о два важна момента, па и о две важне сличности између већине главних јунака у овим причама. Кад је реч о рату, а имајући у виду доб тих главних јунака, он је у њиховим животима нужно важан рез, готово па цезура, као после пет слогова десетерца. И време и живот мере су уз помоћ фраза пре рата и после рата. Одрастање у малим срединама пак, тај неки маломишћански блуз, одреди човека и кад се збива у нормална времена, а кад се још деси у преломним историјским епохама, понесе са собом посебну врсту сентимента и патоса.

* Шта су најтеже последице тих ратних година, распада земље?

- Убедљиво најгора последица и једина заправо истински неповратна су изгубљени људски животи. Све остало, па и такозвана материјална штета, много је мање важно. Ипак, међу оно што мучи преживеле спада засигурно и осећање да су те ратне, а често и постратне године, заправо - изгубљене. Људи често имају осећај да им је те године неко буквално украо. А за многе су управо те године требало да буду, како се то каже, најбоље. У психолошком смислу то испадају скоро као неке фантомске године, у обратној аналогији са тзв. фантомским удом, односно осећањем који имају људи након ампутације. У потоњем случају, људи више немају руку или ногу, а чини им се да је имају, док су у првом случају људи те године проживели, на овај или онај начин, али су их проживели, а имају осећај да су им отете.

* Да ли књижевност и уметност имају моћ да помогну у помирењу народа бивше Југославије, суочавању са кривицом, истином и заблудама?

- Искрен да будем, како време пролази, све више ми се чини да је у неком краткорочном или средњорочном смислу, а нарочито кад је реч о широким народним масама, та моћ заправо врло мала. Књижевност и уметност делују полако и појединачно, а у контексту друштва као целине то је преспоро да би на некој дневнополитичкој равни уопште било перципирано. То, међутим, није разлог за песимизам. Књижевност и уметност имају моћ у некој другој сфери.

* У чему видите сличности, у чему битне разлике између стања у култури у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини...

- Сличности извиру из чињенице да су све ове земље, до прије двадесетак година, биле делови исте земље, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и да су истовремено ушле у тзв. транзицију. Разлике опет извиру из начина на који се у ту транзицију ушло. У Хрватској је у центру пажње било утемељивање и учвршћивање националне културе и њено што веће удаљавање од свега што има везе са Србијом, Југославијом, Балканом. Босну и Херцеговину је и у култури, као и свему осталом, пресудно обележио рат, а затим и етничке поделе унутар земље. У случају Србије постојале су фазе: за време Милошевића, макар и под санкцијама, у институционалном смислу одржавали су се механизми наслеђени из времена социјализма, после Милошевићевог пада, а нарочито након одвајања Црне Горе и последичног осамостаљивања Србије, долази до развоја различитих трендова и помало хаотичне ситуације, не нужно у негативном смислу. Чини ми се да на српској сцени ипак има највише простора за различите, често и супротстављене појаве. Можда је то и последица логике великих бројева. Србија је ипак најмногољуднија од поменутих земаља.

БЕОГРАД ЈЕ НАЈЖИВЉИ

* КАКО живе културне сцене Београда, Загреба, Сарајева?

- Што се тиче ових градова, ту величина и број становника дефинитивно играју пресудну улогу. Како једном рече Бреговић, ако у Сарајеву неког човека не подносиш, хтео - не хтео, свако мало ћеш да га видиш на улици јер се целокупни градски живот одвија у две-три улице. Београд је шири и у Београду то ипак није нужно. Осим тога, Београд има и неку патину бившег империјалног средишта, попут Беча или Истанбула. По мом суду, културна сцена Београда је и најшира и најживља. У Загребу је, нарочито у последњих неколико година, у контексту економске кризе, дошло до приличног пада, и кад је реч о издаваштву и култури уопште, док културна сцена Сарајева функционише готово искључиво фестивалски, односно у и око летњег филмског и јесењег позоришног фестивала.