СЛИКУ старог Београда, његовог лица и наличја, и значајних људи који су град чинили, даје у мемоарским записима Јелена Скерлић Ћоровић (1887 - 1960). Први пут у целости, њена сећања појавила су се у књизи "Живот међу људима", коју је приредила Зорица Хаџић, а објавила "Академска књига".

Сестра гласовитог књижевног историчара и критичара Јована Скерлића и супруга знаменитог историчара Владимира Ћоровића, како у поговору пише професор Ненад Љубинковић, била је необична и у много чему изузетна појава. Поред брата стекла је љубав за књижевност и овладала вештином читања, а поред супруга навикла је да о сложеним историјским и друштвеним превирањима, размишља, расуђује и говори смирено, одмереним речима.

Рођена је и умрла у Београду. У овим драгоценим текстовима занимљиве и умне жене, одвија се време и показује атмосфера града пре Првог светског рата, у међуратном периоду и после Другог светског рата, доминира прича о њеној породици, оцу Милошу, мајци Персиди, сестри Јованки и брату Јовану, и младости у тада паланачком Београду. Кроз други део књиге промичу Богдан и Павле Поповић, Бранислав Петронијевић, Урош Предић, Никола Пашић и Бранислав Нушић, Слободан Јовановић, Стеван Мокрањац, Милица Јанковић, Исидора Секулић, Тин Ујевић, Алекса Шантић, Милан Ракић...

ИСКУСТВО ПРЕДАКА НЕМА сумње да треба примати данашњицу која је много сложенија од прошлости, али не и слепо прихватати све што нам други пруже. Не кидати сасвим са традицијом вековним искуством предака; она садржи и заблуда, али такође доста истина нама прилагођених. Милан Ракић који је добар део свога живота провео у најкултурнијим градовима Европе, који никад није био без свеске кога француског писца при руци, остао је у својој души толико "наш" да се, пред крај живота, једно време носио мишљу да себи сазида кућу у Рипњу, постојбини деда по мајци, Милана Милићевића - пише Јелена Скерлић Ћоровић.

Пишући о свом брату Јовану Скерлићу, на једном месту каже како је "рано имао засебну собу са писаћим столом и ормаром за књиге, и ловачком пушком о зиду која је уклоњена кад се једном вратио из оближњег села на колима, са другом који је, невешт, сам себе био ранио":

- Одувек се сећам те собе са пуно уоквирених слика личности из француске револуције, затим Чернишевскога, Пушкина и Виктора Ига, по личном укусу младога гимназисте. Упорни исток и победнички запад сретали су се у нашем дому, атмосфера је показивала тежњу за променом, материјалну жељу да се деци омогући један културнији живот. Мајчин утицај био је претежнији, али и отац је био човек који је "видео свет" и није се противио свима новинама...

У сећањима на мајку читамо да је деци чинила све што је сматрала за корисно, али није била попустљива према њиховим грешкама.

- Док је био у нижим разредима гимназије, Скерлић је ревносно учествовао у разним такмичењима и "омирским борбама" дорћолаца са палилулцима или цигомалцима. Једном је у бутини донео забијен нож који нико није смео извадити. Долазио је понекад исцепан или рањен. Тада је, ако је икако било могуће тражио помоћ од тетке, материне сестре која је са нама становала. Је ли дошао мајци у руке, рана је прво била опрана, дезинфикована, (онда се за то употребљавао петролеум) а после тога рањеник би извукао своје. Иако јединац, он није био мажен више од сестара, није био "мајчин принц" из Сремчеве приче - пише Јелена Скерлић Ћоровић.

ШАНТИЋЕВО УДВАРАЊЕ АЛЕКСУ Шантића и Светозара Ћоровића познала сам, мислим још 1906. у Београду, где су они, пуни заноса, с времена на време долазили, као на ћабу. Алекса крупан и висок, правилних црта, топлих тамних очију, спор у кретњама говорио је тихо и мирно - пише ауторка и присећа се епизоде из дома Јаше Продановића, са славе. - Ја сам била сасвим млада. Шантић ми се помало удварао. О, нимало речито. Најсмелије што је могао да каже било је "Госпођице да ми није ових сиједих". Он је жалио за својом мало баналном лепотом, и није знао да побелеле слепоочнице дају лику озбиљност и дубину изразу. Било је код њега у свему скоро детиње наивности.

Сви Скерлићи, додаје она, били су карађорђевци, па и њен отац. Био је "пренумерант" и ревностан читалац и доста штампаних ствари. Али по чему су га деца нарочито запамтила, то је оно обиље народних пословица које је мешао у говор, и његово певање уз гусле.

- Покушајте да у машти изазовете доба о коме је овде реч. У малом Београду живот је зими рано замирао. Сви људи одреда чим заврше посао код својих су кућа. Напољу је мрак и тишина коју не ремети ни човек нити каква машина. То што је у соби то је породица. Соба је топла и осветљена, али не јаком електричном светлошћу која се расипа по свима кутовима собе готово подједнако; него је то светао круг око лампе на столу, и да би се нашли у њему они блиски још више се приближују једно другом. Све је ограничено сем духа, осећања, маште нарочито. Не треба вам техник-колор, слаб је он према томе што ви у ствари видите кад чујете рецимо ове наизглед просте стихове: "Шарац језди по среди планине, Вила лети по врху планине..." - пише Јелена.

Дипломирала је 1907. године француски језик и књижевност, била кратко наставник у Смедереву и професор француског језика у гимназији у Београду. Почетком 1910. удала се за Ћоровића и изродила две кћери. Водила је жив друштвени живот, имала је око себе изузетно занимљив интелектуални круг. У њеном дому сакупљала се уистину духовна елита међуратног, а потом и послератног Београда.

Недељом, када је лепо време, подсећа Љубинковић, уобичајила је била да се са породицом и пријатељима "прошета пешке" до Авале или да се лађицом провоза Савом и Дунавом.

Умела је да изненади укућане раном јутарњом шетњом до Земуна, до неке кафанице уз обалу.
Говорећи о младим, на једном месту у записима каже: "Они свакако знају несравњено више чињеница, али имају мање развијене способности; напор је оно што способности подстиче и ствара".

Јован Скерлић са родитељима и сестрама

Сенка и терет великих презимена, наводи Зорица Хаџић, пала је на њу као баласт што је учинило да се њен рад на пољу литературе гурне у запећак, сведе готово на ефемерно, заборави. Поред врсног превођења дела са француског, енглеског и руског језика, Јелена Скерлић Ћоровић оставила је за собом и неколико ауторских текстова, а објављивала је и приказе. Успомене на људе и догађаје, објављене у овој књизи, почела је да записује последњих година живота.