ТИХ и ненаметљив, Иво Тартаља (1930), дугогодишњи професор теорије књижевности на Филолошком факултету у Београду, с времена на време оглашавао се књигама-студијама, које, у широј јавности, вероватно и због ауторове (пре)скромности нису присутне у мери у којој заслужују. Последња, ипак, јесте, "Песма о песми", у издању СКЗ, за коју је пре неколико дана добио престижну награду "Ђорђе Јовановић".

Књигу чине дужи и краћи текстови и есеји о делима из светске и наше књижевности. Од Хомерових спевова, Аристофанових комедија, Шекспировог "Хамлета", преко српских народних песама, дела Змаја, Пирандела, Пруста, Цесарића, до Андрића, Миљковића, Десанке... Ту су и два "Галеба", Чеховљев и Акуњинов, као и истински књигољубац и занесењак Петар Митић - Жућа, аутор неуспеле књижице "Како постати писац" која је Моми Капору послужила као предложак за истоимену сјајну књигу. Са огромном ерудицијом, Тартаља се бави питањем саморазумевања писане речи, односно, како се књижевно дело може разумети помоћу њега самога, на основу онога што о себи мисли, говори или наговештава.

* Може се претпоставити да се ваше интересовање за књижевност изнедрило још у детињству?

- Нисам био једино дете које је под окупацијом оболело на плућима и морало дуго да одсуствује од школе и чува постељу због упорне повишене температуре. Тако сам ишчитавао, и по више пута, књиге које су ми биле доступне, и моја мати се јавила у новоотворену рејонску позајмљену библиотеку да ми донесе штогод непрочитано. Библиотекарка је изнела повест руског писца Леонида Соловјева о Насредин хоџи, о његовим згодама и незгодама, на нов начин, литерарно испричаним. Та је књига код нас 1945. била тек објављена у преводу под насловом "Рушилац мира". Пружајући књигу, библиотекарка је изразила жељу да напишем о њој чланак за зидне новине. Тако је настао мој први књижевни оглед намењен за какво-такво објављивање. Иначе, међу разним публикацијама које сам узимао био је и сатирични роман Ђорђа Јовановића са фантастичним сижеом о трансплантацији глава.

ОД РЕФЕРАТА ДО КЊИГЕ ПОНАЈВАЖНИЈИ датум о настанку књиге "Песма о песми" била је 1983. година, када је обележавано 150 година од рођења Јована Јовановића Змаја. На једном скупу поднео сам уводни реферат о песниковој поеми "Песма о песми". И негде у то доба добио сам жељу да рад употпуним огледима о сличним књижевним композицијама. Показало се да књижевна творевина у истом кључу има много и бива, како изгледа, све више. Требало је заустављати се на најизразитијим примерима. Плански сам листу дела за разматрање проширивао, а доста тога је долетало и сасвим неочекивано.

* Текстови у књизи су писани дуго, са великим прекидима...

- Оглед о хеленској трагедији у Аристофановој комедији настао је на подлози мог семинарског рада о Аристофану на другој години студија. Професор Војислав Ђурић није крио да му се рад допао и то је потврдио када ме је позвао за сарадника на катедру за општу књижевност и теорију књижевности, чиме се отворила, односно обновила после 20 година протеклих од одласка у пензију Богдана Поповића. Већ у настави био сам везан за теме неких огледа који ће се наћи у књизи.

* У огледима би се могла разлучити два слоја?

- Да, један слој, да га тако назовем професорским, треба да пружи прилику неупућеном читаоцу да се приближи делу о којем је реч и да га заинтересује за читање. На крају редовно покушавам да пружим зналцима понешто ново и за њих. О Прусту, на пример, требало је помоћи заинтересованима који нису стигли да прочитају свих 12 свезака пишчевог "Трагања за изгубљеним временом", а у последњим реченицама понуђено је једно виђење ове целине какво нисам могао наћи нигде у богатој литератури о славном делу.

* У којој је мери на ваше животно опредељење утицао ваш отац Гвидо Тартаља, знаменити дечји песник, који је одавно у школским програмима?

- Очево писање за децу било је изазов код сина основца да се и сам опроба у писању стихова. Једног јутра замолио сам своју баку да ми бележи песму о гњурцу док је не заборавим. Киптела је од рима. Отац није ништа изменио, само ју је, као и неке касније песме док сам био у другом и трећем разреду основне школе, проследио уреднику листа за децу "Зорица". За време окупације отац ми је често давао тему коју у току преподнева имам да обрадим. Такве су биле, на пример: крава, кокош, пас, воће, бомбардовање Београда 1941. Нисам био срећан због тог посла, али сам се некако навикао. Мој састав о крави био је кратак и оскудан и онда је отац, да ми покаже како се то ради, написао текст на исту тему преко целе стране.

* Код генерација студената остали сте упамћени као изузетан предавач...

- На факултету сам држао наставу за велики број студената, чије је радове требало читати и исправљати. Ако бих издвојио оно што је у том послу било примамљиво, била је то прилика да пратим шта студенти радо читају. Дешавало се и да из круга одликаша искочи један Вита Теофиловић или један Горан Петровић.


МУДРИ КЉУЧАР

ЧЛАН жирија, проф. др Михајло Пантић, коме је Тартаља био професор, каже:

У читању ове књиге сам уживао и из ње сам, нема ми друге, јер студент, чак и када и сам постане професор, остаје студент пред својим професорима, опет учио и учио. Ова књига чува достојанство и инвентивну озбиљност и важност професије тумача и кључара вредности књижевности и свеколике уметности. У "Песми о песми" професор Тартаља је испољио непосусталу упорност и мудрост и страст понирања у светове које уметност речи пред нама отвара. Због те страсти, и да није било нечег другог, вредело је живети. И вреди и даље, упркос свему.