КЊИГА "Извод из књиге рођених - прича о Данилу Кишу" британског писца и историчара Марка Томпсона, коју је удружење америчких критичара сврстала међу десет најбољих биографија прошле године, у српској јавности изазвала је интересовање и полемике и пре него што је стигла пред читаоце. Током минулог викенда, аутор је био гост Сајма књига и издавачке куће "Клио", која је управо објавила ово дело у преводу Мухарема Баздуља.

У време распада Југославије Томпсон је као новинар извештавао о драматичним збивањима на овим просторима и паралелно почео своје дводеценијско изучавање живота и дела писца чијом прозом је био фасциниран:

- Киш је био југословенски писац, а ја сам покушавао да разумем Југославију - каже Томпсон за "Новости". - Почео сам да читам Кишове књиге на његовом језику и потпуно су ме опчиниле, а истовремено сам био укључен у страшне ствари које су се овде дешавале у политици. Чињеница да сам био уроњен у ту дивну литературу, на неки начин ми је била олакшање у тешкој ситуацији. Пожелео сам зато да читаоцима на енглеском језику објасним зашто је он као писац био тако важан и добар. Осећео сам неку врсту одговорности да то морам да урадим, јер на енглеском Киш није имао широк круг читалаца.

*Шта је за вас лично било најузбудљивије откриће током истраживања, разговора са Кишовим пријатељима, сарадницима и савременицима?

- Посетио сам село у Мађарској у коме је као избеглица провео највећи део Другог светског рата и из кога потиче породица његовог оца. Срео сам људе који су током рата познавали породицу Киш и било ми је изненађујуће и дирљиво како су говорили, онако како су је се сећали из ратних времена. Кишова сестра Даница, у нашем разговору, сећала се тог села, али докумената, посебно о периоду пошто му је отац одведен у логор, било је занемарљиво мало. Било ми је значајно што сам срео живе људе који су га се сећали као дечака, Денија. Од велике помоћи био ми је и сусрет са Станком Церовићем у Паризу. Он је међу људима који су га, уз Паскал Делпеш и Мирјану Миочиновић, најбоље познавали у последњој деценији живота. У време када сам истраживао Киш је био култна личност међу београдским интелектуалцима које сам познавао и поштовао, али мени није била потребна "икона Киш", већ жив човек, тродимензионално људско биће, а то сам добио управо од Церовића.

ЊЕГОШ И МИЉАНОВ Са ставовима изнетим у вашем делу оштро је полемисао Зоран Милутиновић. Као један од кључних превида он наводи и покушај да га повежете са Марком Миљановим и Његошем, а не са Андрићем, Црњанским или Крлежом... - Једини писац кога Киш помиње у "Изводу из књиге рођених" је Његош, а у интервјуима помиње Миљанова у контексту свог црногорског порекла. Станко Церовић ми је рекао да је Киш имао породичне везе са Миљановим, али да дуго није прочитао "Примере чојства и јунаштва", којима се потом дивио. То ми се учинило важним. Крлежа се неколико пута помиње у књизи, а када је реч о Црњанском, тражио сам, али нисам у литерарном смислу могао да пронађем повезаност са Кишом. Али сам бар једном у књизи поменуо да је Киш често понављао како су три највећа писца његовог језика Крлежа, Андрић и Црњански.

* У тексту који је поводом ваше књиге објавио, Чарлс Симић тврди да је поред бројних идентитета које је имао као и већина Југословена, Киш био превасходно свој, јединствен. Колико вам је то као биографу било изазовно?

- Желео сам да покажем комплексност његовог порекла и како из те сложености, потешкоћа и страдање произилази нешто што није подељено, већ потпуно супротно патњи - уметност. Анализирајући и сецирајући сажетак биографије коју је дао у тексту "Извод из књиге рођених", проширујући га властитим сазнањима, како је он то урадио са писмима свог оца у "Пешчанику", укључујући на одређеним местима поглавља о његовим књигама, покушао сам да покажем како се живот и искуства преображавају у књижевност.

* Колико вам је познавање политичких прилика у Југославији помогло да разумете Киша и његово дело?

- Киш се експлицитно није бавио политиком, није био од оних писаца, а има их широм света, који воле да износе своја мишљења и ставове о свему. С друге стране, "Гробница за Бориса Давидовича" има јаку политичку димензију, као и "Час анатомије" у коме пише о културној, књижевној политици, посредно говорећи и о овој другој врсти политике. Али, стално је наглашавао да је писац и да је његов идентитет књижевни, да не жели да говори о политици партије, самоуправљању, Милошевићу... Због тога ни ја нисам правио дигресије у политички контекст, али како сам писао за читаоце у Британији и Америци, који знају веома мало и о Кишу и о Југославији, морао сам да им представим контекст из кога потиче. Када сам пре много година све ово започео један београдски писац рекао ми је : "Киш није типичан југословенски писац". То је тачно, што не значи да није био производ овдашњих околности, сукоба, традиција.

* Како тумачите његову последњу жељу да буде сахрањен по православним обредима?

- Знам да неки Кишови пријатељи нису то разумели, али за мене нема мистерије. Била је то потпуно лична одлука, као последњи доказ да је индивидуално изнад политичког и колективног. Разлог је враћање дуга цркви, према којој је био у обавези још од када је крштен 1939. То нема никаве везе са друштвеном улогом цркве у Србији крајем осамдесетих година. Реч је о жељи умирућег човека који намирује своје дугове. У тестаменту је написао и да жели сахрану без говоранција, али црква то није поштовала, јер је, ипак, говорио Амфилохије Радовић. Киш је желео само црквени ритуал.


ЕВРОПСКИ И БЕОГРАДСКИ

- КИШ је био жесток антинационалиста, али оно о чему је говорио у чувеном интервјуу из 1974. односило се на културни национализам. Био је космополит од главе до пете, што је за њега значило антинационалиста. Он не функционише у појмовима подела на националне културе. Једина етикета коју би могао да прихвати јесте да је југословенски писац, а током осамдесетих би себе можда назвао и централноевропски писац, јер је у то време био песимистичан због подељеног југословенског културног простора и тражио је алтернативни дом за своју књижевност и погледе. Нашао их је у том антикомунистичком, централноевропском покрету. Нетачно је и умањено називати га црногорским, јеврејским, српским или војвођанским писцем. Могли бисмо га назвати и београдским писцем, мада не знам да ли би се он сам тако назвао, али у томе могу да видим логику. Ако тражимо неки већи "кишобран", онда је Киш сигурно европски писац.