Један од наших најпознатијих писаца, човек енциклопедијског знања и различитих интересовања, Воја Чолановић, преминуо је у 92. години.

Рођен у Босанском Броду, од 1933. живео је у Београду где је дипломирао на високој новинарској и дипломатској школи, а затим био новинар, уредник за науку, културу и уметност, уређивао светску књижевност у издавачкој кући „Рад“, био први уредник Научног програма Телевизије Београд, а једно време и драматург у Београдском драмском позоришту. У књижевност је ушао збирком приповедака „Оседлати мећаву“ 1958, а за приповедачку књигу „Осмех из црне кутије“ (1993) добио је „Андрићеву награду“. За роман „Друга половина неба“ (1963) овенчан је угледном наградом „Бенито Хуарез“, док је за роман „Зебња на расклапање“ (1987) добио НИН-ову награду. Аутор је и романа „Пустоловина по мери“ (1969), „Телохранитељ“ (1971), „Леви длан, десни длан“ (1981), „Џепна коб“ (1996), „Лавовски део ничега“ (2002) као и књиге „Легенде о старим јапанским јунацима“ и књиге „Прекрајање живог“ (по генетичком инжењерству). Последњи роман „Ода мањем злу“ чија је тема љубав и еротика, проткана финим хумором и иронијом, објавио је 2011. Поводом овог дела дао је интервју нашем листу у којем је између осталог рекао:

- У осмој години описао сам како је наша породица прославила Светог Николу и тај исцрпни приказ, изгубљен у бомбардовању Београда, слатко је засмејао и укућане и пријатеље мојих родитеља. Обрни-окрени, био је то „књижевни“ деби Воје Чолановића. Одувек сам се дивио људима кадрим да изговореним или написаним испровоцирају гушење од смеха. Мој дар није располагао таквим изгледима, још мање дометима, највише што ми је полазило за руком било је да насмешим. Знамо да је у људској природи да се потисне оно што је мучно, тешко и депримирајуће. Ако хумор, иронија и понека гротеска мог приповедања ма и малчице доприносе тој сврси, добро јесте.