ЧУВЕНА драма Душана Ковачевића „Балкански шпијун“ ускоро ће се наћи пред јапанском публиком: у токијском Брехт театру поставља је на сцену редитељ Сугијама Цјоши. Представа ће се реализовати у сарадњи са авангардним театром „Црни шатор“, а прво извођење најављено је за 21. новембар.

- Ово је мој први сусрет са српском књижевношћу. Иако је у комаду пуно локалних елемената, одмах сам схватио да и те како има смисла радити га у Јапану. Поседује онај универзални слој, врло актуелан у мојој земљи - истиче редитељ Цјоши. - Зато сам за мото представе и одабрао реченицу: „Све је супротно од онога што изгледа да јесте“. Свет шпијуна у Ковачевићевој драми симболизује, заправо, савремене међуљудске односе. Примера ради, после великог земљотреса 2011. године у Јапану, фактичко стање веома је одударало од оног који су нам приказивали медији. Да се често разликује „фасада“ и права истина, ми Јапанци знамо. Јер, данашњи свет има сложено лице, на којем је суштина невидљива.

Комад је превео Казаки Камеда, професионални дипломата и стручњак за Балкан, па се тако отворила могућност да се „Балкански шпијун“ нађе пред тамошњом публиком:

- На једној страни ове драме је идеолошки план, на другој лични, с тим да се идеолошки користи за остварење личних циљева и мотива - каже Цјоши. - У Ковачевићевом делу је породица микросвет, у коме је пуно лажи и појединачних интереса. Свака породица има своја правила понашања, али сваки њен члан манипулише оним другим из сопствених побуда. Породични морал и оквир користе се само као изговор. Испод њега су други, себични циљеви.

ЕВРОПСКИ ПИСЦИ ПРОФЕСОР Вада је у Токију отворио школу глуме коју сам похађао пет година, а потом сам почео да радим као његов асистент режије и сарађивао са бројним трупама из Русије, Француске, Енглеске и Белгије. Са мојом трупом „А ла плас“ поставио сам многа дела из руске и европске књижевности, Гогоља, Јонеска, Олбија, као и авангардне јапанске писце - открива Сугијама Цјоши.

Јапански редитељ наглашава да се данашњи свет, без обзира на ком крају човек живи, због техничких могућности чини слободан и доступан. Приступ информацијама је отворен, али је све контролисано и под невидљивим надзором.

- Посебан је проблем да ли су те информације, уопште, истините. Све нам се сервира и немамо начина да проверимо. Дакле, слобода је само привид... Кроз „Балканског шпијуна“ можемо да пратимо мучан процес манипулације, лажи, интриге. Представа одлично расветљава питање: да ли нешто чиниш за другог из искрене намере или сопственог интереса? Верујем да је ово данас постало основно животно питање.

Наш саговорник открива да су пробе у току, мада ће се кроз процес нешто и мењати у намери да се дело приближи и учини разумљивијим јапанској публици:

- Сачуваћемо балкански простор, али ћемо га прилагодити нашем начину живота. Желимо да после представе, гледалац схвати да је на сцени и наш проблем. Настојаћу да сачувам Ковачевићеву иронију и хумор, да бих на крају завршио представу у стилу Тенесија Вилијамса - чистом драмом. Иначе, пишчев нам је хумор близак и глумци се слатко смеју током проба. Било би ми драго да с овом представом гостујемо у Звездара театру, па и конкуришемо за Стеријино позорје или Битеф.

Ковачевићев комад близак је јапанском редитељу из још једног разлога: његов професор Јутак Вада био је ђак Марије Кневери, која припада једној од последњих генерација ученика великог Станиславског.

- Чехов или Достојевски, на први поглед, представљају нешто сасвим различито од оног што имамо у јапанској емоцији и менталитету. Али су нам, у ствари, веома блиски! Јер, словенски писци акцентирају ту невербалну везу међу људима, која је и нама својствена. Такође, и у нашој и у словенској култури веома је важна припадност колективу, као и однос појединца и заједнице. Зато су нам ближи руски писци од француских, на пример. То објашњава и због чега је и Куросава у Русији прихваћен као домаћи редитељ...


КОВАЧЕВИЋ: ВИДЕЋЕМО ИХ И У БЕОГРАДУ

ЈАПАНСКИ редитељ ових дана први пут се у Београду срео с Душаном Ковачевићем.

- Прича о „Балканском шпијуну“ у Токију изузетно ми је занимљива јер је реч о сасвим другој култури и језику. Аутократски породични систем и вредности које се поштују као неприкосновена владавина домаћина куће, може да буде метафора власти. И то је основа која повезује ову причу чије је дешавање у Београду, односно Југославији - са данашњим Јапаном - каже за наш лист Душан Ковачевић. - Договорили смо се и да представа гостује у Београду, а исти преводилац урадиће и превод „Генералне пробе самоубиства“, јер Цјоши би желео да и овај комад постави на јесен. Морам да напоменем и да је драма Љубомира Симовића, „Путујуће позориште Шопаловић“, већ изведена у Токију у продукцији „Црног шатора“.