Стихови из чаролије свакодневице

СТИХОВИ 65 савремених српских песника ускоро ће се наћи пред америчким читаоцима, у избору и преводу др Биљане Обрадовић, професора креативног писања на Универзитету Гзејвијер у Луизијани, и др Дубравке Ђурић, професора из Београда. На неки начин, реч је о логичном наставку онога што је својевремено урадио Чарлс Симић, када је у САД представио песме Бранка Миљковића, Васка Попе, Стевана Раичковића, Љубомира Симовића, јер нова збирка доноси стихове њихових "наследника"- Вујице Решин Туцића, Љиљане Ђурђић, Слободана Зубановића, Душка Новаковића, Радмиле Лазић, Новице Тадића, Владимира Копицла, Нине Живанчевић, Звонка Карановића, Ненада Милошевића, Ане Ристовић, Маје Солар...

До сада је др Биљана Обрадовић, која је у Америку отишла 1988. године после завршеног Филолошког факултета у Београду, превела око 50 песама, српских, али и америчких песника на оба језика. Између осталих, на наш језик превела је стихове чувеног америчког песника Стенлија Куница, Патрише де Решевилц (ћерке Езре Паунда), Бруса Вајгла, као и поезију свог супруга Џона Герија.

- Од поезије се ни у Америци, ни у Србији не може живети - каже за "Новости" др Биљана Обрадовић, која и сама пише и објављује стихове. - Песништво је ствар душе и промишљања живота и наравно оно је душевна награда. Остало се стиче напорним радом.

Већ за прву збирку Фрозен Ембрацес ("Замрзнути загрљаји"), објављену 1997, добила је награду "Растко Петровић", а годину дана потом књига је проглашена за најбољу у конкуреницији дела наших песника који стварају у дијаспори. Друга књига стихова Ле рицхе монде ("Богати свет") уврштена је и у збирку Тхрее Поетс ин Не Ореланс ("Три песника у Њу Орлеансу"), а потом је изашло дело Литтле Дисруптионс ("Мали поремећаји")...

Песме су јој наративне, готово приповедачке и рекло би се потпуно "америчке". Набијене су свакодневицом.

- Поштујем Америку, али јој оштро замерам што она не поштује мали народ из ког долазим - објашњава нам. - Пише и исповедну поезију. Дотичем се и еротике, онако женски, у назнакама. Теме су разнородне. Осим када је у питању моја најдубља интима, трудим се да јасно и гласно говорим о оном што хоћу.

У последњој збирци "Инкогнито" она "полемише са станодавцем", описује сусрет у перионици веша, расправља о америчкој гостољубивости према странцима. Песничко поље којим лута је широко и као да нема граница. Све може бити тема и песма.

- Верујем да српском читаоцу моји стихови делују "амерички" - објашњава наша саговорница. - Учила сам писање са врсним америчким песницима као што су Дејв Смит, Маргарет Гибсон, Грег Кузма, Марша Саутвик, и Тек Кузер. Може се рећи да смо из истог шињела.

Као професора креативног писања на Универзитету Гзејвијер у Луизијани и она сада подучава неке будуће песнике и писце:

Потомци избељују надгробне споменике својих вољених предака уклањајући маховину која је прекрила камен. Подебљавају имена белом бојом. Мисле да ће тако прекинути ишчезавање, зауставити неумитно падање у заборав. Сами за себе не желе такву бригу, неколико стопа израслу траву која се уклања само уочи Дана свих светих, или пре поновног отварања гробнице ради сахрањивања неког од најближих. Дан после Дана свих светих гробље поред Магнолија пројекта буди се са цвећем јарких боја, које одскаче од тамних боја надгробних ваза, иако нису сви рођаци посећени претходног дана. Можда су се њихови вољени одселили, негде далеко, најдаље што су авиони могли да их однесу, на други континент. Као и ја, и они обилазе неко страно гробље са жељом да коров престане да расте, и прекрива њихове животе, њихове успомене.

(Из збирке "Инкогнито", превод са енглеског Татјана Стефановић и ауторка)