Каква је разлика између садашњег министра финансија и онога што ће доћи? Разлика је за пола милиона!" „Каква је разлика између наше владе и пијавице? Разлика је та: што пијавице пију крв на једном телу, а наша влада пије крв читавом народу!" "Шта госпођо, зар се ви и после петог мужа опет удајете?! А зашто не - докле год бог узима, узимам и ја." "Многи почну каријеру као поштени људи, а заврше као - министри."

Ово су само неки од 1001 афоризма које је Жарко Рошуљ издвојио у занимљивој студији "Час описа часописа ВИ" (издавачи Матица српска и Институт за књижевност и уметност) у којој анализира афоризме и карикатуре објављене у српској шаљивој периодици од 1830. до 1918. Аутори афоризама су неки од најугледнијих српских писаца као што су Стерија, Љуба Ненадовић, Змај, Милован Глишић, Милорад Митровић, Алекса Шантић, Бранислав Ђ. Нушић, Брана Ђ. Цветковић, Јован Скерлић. Међу карикатуристима има значајних сликара, као што су Димитрије Аврамовић, Ђура Јакшић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат... и цртача - Драгутина Дамјановића, Марка Иванишевића, Миливоја Мауковића...

- Не једном су у овом периоду афоризми и карикатуре били повод строгих забрана сатиричних издања - каже Рошуљ. - Посебно зато што су јунаци афоризама и карикатура често били краљеви Милан Обреновић и Петар Карађорђевић. Највише су били забрањивани сатирични листови "Геџа" у 19. и "Звоно" у 20. веку. Забране и затворске казне изрицане су и због државника и политичара који су такође били "јунаци", а од њих најчешће Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић.

У Будиму је Јован Стерија Поповић 1830, 1832. и 1835. објавио своја три "Забавна календара Винка Лозића" и то су били први шаљиви годишњаци покренути у српској периодици. У њима се могао прочитати и овај афоризам: "Питали једнога, зашто је себи малу жену узео - Мој брате, одговори овај, кад се зло бира, треба најмање изабрати." Стерија је објављивао афоризме и у Летопису Матице српске, међу којима је и овај: "Доћи ће памет, али неће наћи главу."

Убојите афоризме објављивао је Љубомир Ненадовић у свом листу "Шумадинка" 1850. и то у време власти праве полицијске државе. Већ после неколико месеци лист је забрањен, а од Ненадовићевих афоризама свакако је најпознатији "Печатња је слободна, само се списатељи апсе." Две године касније на удару власти нашао се и књижевни додатак "Јужне пчеле", који је био први српски сатирични лист забрањен због афоризма "опасног по државу", а гласио је: "Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери." Аутор афоризма је био "Поп Ника Николић из Кнеза".

У Пешти је 1864. тада млади Јован Јовановић Змај покренуо лист "Змај" као "свеске за шалу и сатиру". У њему је објављивао и "мудре изреке" славних људи, каква је ова приписана Наполеону: "Свет жели да га варамо - а свету треба увек жељу испунити!" Или "Не гледи се како се ко крсти, већ како ко плаћа", испод кога стоји "Равноправић". Стално на удару цензора Змај им се једном приликом овако обратио: "Ако је истина да су то најгори људи који забрањене књиге читају, онда су цензори најгори људи, јер они највише забрањени књига читају." Писац је у афоризмима радо користио и форму пословица, међу којима је и ова: "Во се везује за рог, а посланик за језик."

У листу "Домишљан" издавач Никола Н. Никшић, новинар и преводилац, посебно је афоризмима "гађао" политичаре. Писао је: "Мале лопове вешају, а пред великима капе скидају"; "Наша земља се не окреће више око сунца, него око новца"; "Ако немаш пара у кеси, имај меда у устима". Најдуговечнији шаљиви лист у нашој периодици, покренут у 19. веку, "Брка", неговао је афоризме у рубрици "Мудре изреке", где је написано и ово: "Сине мој, не иди по стази грешника, ако ниси рад да постанеш министар." Само девет бројева успео је да изгура "Ера" (1882), који је припадао Напредној странци, што се види и из овог афоризма: "Ја стојим на темељу слободе, рече једаред у својој беседи неки ватрени радикалац - Није истина, викну један ципелар међу слушаоцима, ви стојите у пар чизама које ми нисте платили."

У два наврата излазио је у Загребу и Новом Саду "Врач погађач", који је са тиражом од 6.000 примерака био најчитаније шаљиво гласило у 19. веку. Због афоризма из рубрике "Штипалице" био је забрањен и уништен судском одлуком. И "Ђаво" је правио паузе у излажењу, а 1912. за свог сарадника "прогласио" је Николу Пашића, који је наводно имао рубрику "Бајин афоризам", у коме је писало и ово: "Најлепше ми стоји, што ми шнајдер скроји"; "Најлепша је киша, она од бакшиша".

ФРАЊО И БАЛЕРИНА У ратној 1915. години карикатуристи "Звона" увели су далекосежну новину, фото-карикатуру. Прве "срећне жртве" таквих карикатура били су немачки цар Вилхелм, представљен као "вепар" и аустријски цар Фрањо Јосиф, као балерина - омражена играчица, која на Бал плацу "танцује" како јој немачки цар свира.

Око "Звона" били су окупљени најприснији пријатељи Радоја Домановића, а гласило је припадало Странци радикалне демократије, због чега су на најчешћем удару били Пашић и краљ Петар. Као наводна изјава "Чика Петра" у листу је изашао овај афоризам: "То је једна/превелика лажа/Да је мени/мрска апанажа." Због тог афоризма "Звоно" је било забрањено, а људи из владе физички су напали уредника. "Звоно" је било познато и по "штампарским грешкама" од којих је најпознатија ова: "Од како је у Србију дошао Краљ Петар, у њој влада дремократија".

Ништа мање нису биле популарније, убојитије и стално трн у очима власти, ни многобројне карикатуре. Остало је забележено како је прву нашу карикатуру 1924. године израдио сликар Павел Ђурковић, по наредби Милоша Обреновића. Склон карикирању, посебно оних које није трпео, а на своје "увеселеније", кнез је дао да се изради слика његовог чиновника Ђорђа Ћелеша, иначе, изразито ружног човека. Прва штампана карикатура у српској шаљивој периодици објављена је у Стеријином "Календару Винка Лозића", чији је аутор био сликар Димитрије Аврамовић, који се данас сматра "оцем српске карикатуре". Карикатуристи су извргавали руглу многобројне политичаре и друштвене догађаје, а посебна тема била је велика афера око изградње железнице кроз Србију, о чему су непоуздани банкар Бонту и Генерална унија склопили са владом крајње неповољан уговор. Тврдило се да је краљ Милан Обреновић за то примио мито у износу од два милиона динара, што је на крају земљу коштало читавих сто милиона.

После неуспелог атентата на Милана Обреновића, многи су били осуђени, а међу њима и они који нису имали никакве везе са тим догађајем. Тако су се на робији у пожаревачком затвору нашли и афористичари и карикатуристи, који су да би прекратили време покренули рукописни шаљиви лист "Клин": "Излази кад хоће (улази кад може)". Радећи на том листу, они су у апсани дочекали крај 19. века.