ГЛУМИЦА Јелена Ступљанин већ неколико година живи и ради у Њујорку, али не запоставља ни ангажмане у родној земљи. Овог лета, Јелена има пуне руке посла: широм региона промовише свој продуцентски првенац, омнибус "Квинтет" (у којем и глуми); са Миланом Мумином публици у Србији представља филм "Лав Хантер"; снима сцене за дебитантски играни филм Николе Љуце "Влажност".

Када се ово снимање заврши, наша глумица одлази у Њујорк, где је у матичном позоришту "Рисинг Пхоени реп" очекују две нове представе.

- "Квинтет" се већ следеће недеље приказује на фестивалу у Загребу, а одмах после тога и у Тузли. Циљ је да се покаже публици из региона, наравно, и код нас у Србији. Истовремено, намеравамо да филм прикажемо у свим градовима где су се снимале појединачне приче.

* Омнибус "Квинтет" чини пет прича, пет младих редитеља из различитих земаља. Шта је заједничка нит ових филмова?

- Сакупили смо се око идеје "тражења идентитета" у данашњем свету у којем се, због коришћења модерних начина комуникације, чини да смо повезани више него икада. Али, у нашем филму, сви ликови се суочавају са осећањем усамљености, изолованости, и наилазе на предрасуде или разлике у односима са другим људима. Сваки од редитеља пробао је да кроз своју причу сруши баријере, пређе неке границе, уклони предрасуде. У неким причама главним јунацима то и успева, неки можда не оду у том смеру, али је публици дато да види и одлучи који је избор "бољи". А будући да смо се сви упознали у Берлину, тај град је мање или више мотив који се провлачи кроз сваки филм. Хтели смо да дамо извесни омаж граду који је за нас представљао један од великих светских центара, у време када је тај свет у великој глобалној кризи. Покушали смо да филм буде рефлексија тога како наши редитељи виде себе у том свету.

* Које су то заједничке "теме и бриге" о којима сте причали са колегама из Немачке, Америке, Италије, Турске...?

- Било ми је веома занимљиво то што сам за време Талент Кампуса, на већини панела и дискусија, од учесника слушала како већина њих живи и ради у местима у којима нису рођени. И зато, што због језика, порекла, религије, менталитета, изнова морају да објашњавају ко су и шта су. То можда није необично за данашње време, али будући да већ девет година живим и радим у Њујорку, било ми је веома занимљиво да чујем истомишљенике по том питању. По повратку у Њујорк, разговарала сам са колегиницом Демет Гуел, Немицом турског порекла, као и са редитељем Мауром Мулером, швајцарско-мексиканског порекла и одлучили смо да позовемо остале учеснике Кампуса. Тако је настао наш филм.

ЈЕДИНСТВЕНИ МИЛАН МУМИН * У филму "Лав Хантер" упознајемо емигрантске невоље Милана Мумина. Које "муке" су вам заједничке са главним јунаком? - Овај филм је врло интимна, аутентична прича коју су написали и режирали браћа Немања и Бранислав Бала, и као таква, симболично, има везе не само са емигрантским животом већ и са свима онима који се труде да остваре своје снове. Али, баш због јединствености Милановог живота, не могу да кажем да то има везе са мојим путем у Њујорку. Не зато што је био бољи или гори од његовог, већ зато што је "Лав Хантер" Миланова прича. У томе је јачина филма - храброст у једноставности коју су постигли Немања и Бране.

* Ваша прича говори о "Радионици загрљаја" која заиста постоји у Њујорку. Зашто сте од свих занимљивих "феномена" изабрали баш овај?

- То је била идеја редитеља Мулера. Све друге приче смо били готово спремили, обоје смо били заузети организацијом осталих филмова у омнибусу, па је њујоршка прича остала некако последња. Мауро ми је рекао да је чуо да у Њујорку постоји "радионица загрљаја", где људи проводе време грлећи се и пожелео да уради комедију на ову тему. На интернету смо нашли податке, а ја сам отишла да "истражим" како то изгледа. Већи део нашег филма је измишљен, али смо суштину радионице базирали на мојој једночасовној посети. Најзанимљивије ми је било откриће (и то смо унели у филм) да су сви посетиоци радионице долазили са великом радошћу и срећом и много пута се враћали, а ја, којој је све то било чудно и бесмислено, на крају сам, из њихове визуре, изгледала чудно. За филм смо искористили то да је у Њујорку све могуће, и на комичан начин приказали да је понекад све питање визуре и да су предрасуде углавном кочница за све људске страхове.

* Грлимо ли се довољно данас?

- То је индивидуално питање, али верујем да искрених загрљаја никад није доста.

* Чему вас је научио живот у Њујорку - мултикултуралном центру света?

- Да је све могуће и да су погледи на свет у коме живимо толико лични, индивидуални, различити. Да је велика одговорност имати ту чувену "слободу", која се стално помиње кад се прича о Америци, а да је ипак важно остати веран себи, како бисмо прихватили све различитости које постоје у свету.

* Могу ли се и на који начин упоредити искуства са њујоршке и наше позоришне сцене?

- Могу да поредим ако говорим о разликама између два система. У Америци, драмски уметници и позоришни радници никада и нигде немају стално запослење. Нарочито глумци. У Америци је јака власт синдиката, па је веома важно и престижно постати члан глумачког удружења. Све је регулисано уговорима и на све се гледа кроз ту призму. Са друге стране, суштина глумачког посла је апсолутно иста. Сви трагамо за истином на сцени. За оним основним постулатима које свако од нас научи још на првој години глуме, ма где на свету студирао: шта је то истина на сцени и како се долази до ње. Ја сам се пронашла у овом позоришту, јер су главни људи који га воде завршили Џулијард који је, по мом мишљењу, пандан учењу у нашим глумачким школама. Сви почињу од Станиславског, а онда се на врло сличан начин баве и теоријом и праксом. Успела сам да пронађем своју глумачку кућу и позоришну породицу.

* Колико је "офф Бродвеј" далеко од Бродвеја?

- Није лако дати одговор на ово питање, јер не постоји прави "трансфер" са једног на други, нити једно искључује друго. У већини случајева, на сцени великих бродвејских позоришта продуцирају се мјузикли. Моја одлука је била да се у Америци не бавим тим жанром, поред осталог, јер су њујоршки мјузикл глумци тренирани за то од малих ногу, у посебним школама и то је заиста њихов најбољи фах. Мене је више занимало, и овде, као и тамо, да се бавим углавном савременим драмским комадима. Та дела ретко се продуцирају у форми спектакла као што се то ради у бродвејским позориштима. Потребно је време да глумац са Офф-Бродвеја (који је пандан нашим градским позориштима) ради представе на Бродвеју (сличне музичким спектаклима у Сава центру). Али, ништа није немогуће. Увек постоји шанса да се тако нешто деси, па и у мом случају.

* Које своје мане сте заволели с временом?

- Научила сам да искористим своју емотивност у професионалне сврхе, а то ми је истовремено помогло да се и приватно због тога боље осећам.

* Као глумица сте се већ доказали, ево сада улазите у свет продуцената, да ли планирате "излет" и у редитељске воде?

- За сада не. Као глумица имам огромно поштовање према редитељском послу и још увек не видим како бих се снашла у томе.