ВЕЋ одавно класик српске поезије европског реномеа, академик Миодраг Павловић, преминуо је у недељу увече у немачком граду Тутлингену, у којем је живео последњих година са породицом. Готово да нема жанра у којем се није остварио и то на врхунском нивоу: био је песник, приповедач, путописац, есејиста, романсијер, драмски писац, преводилац, антологичар.

У књижевност је ушао громогласно и неочекивано, књигом песама „87 песама“ 1952. године означивши датум у модерној српској поезији. Биле су то потпуно другачије песме од тадашњих, углавном соцреалистичких, уносећи потпуно нови тон, језик и стил, нека врста неонадреалистичког протеста. Сматрало се то идеолошко- -политичком јереси, а тај нови ток у нашој поезији потврдила је следеће године, такође антологијска песничка књига, „Кора“ Васка Попе. Павловић и Попа су тако српску поезију усмерили новим, другачијим путем певања и мишљења.

Рођен 1928. године у Новом Саду, Миодраг Павловић је основну и средњу школу завршио у Београду, као и Медицински факултет. Као лекар, међутим, радио је врло кратко, оставши посвећеник књижевности до краја живота. Књиге које је објавио тешко је само набројати, а међу оним песничким су „Стуб сећања“, „Октаве“, „Млеко искони“, „Велика Скитија“, „Хододарје“, „Заветине“, „Видовница“, „Дивно чудо“, „Улазак у Кремону“...

Међу књигама есеја издвајају се „Осам песника“, „Поезија и култура“, „Поетика модерног“, „Поетика жртвеног обреда“, „Говор о ничем“, „Храм и преображење“. Прекретничком се сматра „Антологија српског песништва (од 13. до 20. века)“ у којој је Павловић први пут направио континуитет у српској поезији уносећи у овај избор наше најстарије песнике.

Миодраг Павловић је од 1960-1961. године био директор драме Народног позоришта, а затим тринаест година уредник у „Просвети“, у времену великог успона ове издавачке куће. Ерудита, сјајан зналац српске и европске поезије, врло рано постао је узор многим младим писцима. Његове песме и есеји објављивани су на свим водећим европским језицима, као и на неколико оријенталних језика. Посебно је био цењен у културној јавности у Немачкој, где је заступљен у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику, која је насловљена на једном његовом стиху „Песма помера брда“.

Како су критичари небројано пута приметили, Павловићева поезија дубоко залази у националну историју и национални мит, у словенски свет прошлости, али и грчки свет и у библијска времена. Пут у прошлост код њега није ни бекство од садашњости ни митоманство, већ здрав, рационалан и стваралачки - о њој говори одмерено и смирено, какав је и сам био.

У стиховима Миодрага Павловића испреплетани су историја, филозофија, уметност, митологија, са неуобичајеним поетским сликама и матафорама, којима се тумачи савремени свет и човек у њему. Песма је, по његовом мишљењу, одбрана човека у свету хаоса и деструкције, зла и страдања, и истовремено позив на племенитост и очовековење.

За више од шест деценија несвакидашње плодног књижевног рада, Павловић је добио многобројне награде и признања, међу којима су „Јован Дучић“, „Десанка Максимовић“, „Стефан Првовенчани“, „Бранко Миљковић“, „Жичка хрисовуља“, „Змајева награда“, „Извиискра Његошева“, „Орден Светог Саве“. Овенчан је и Европском наградом за поезију немачког града Минстера, као и међународном „Петраркином наградом“. О његовој поезији до сада је објављено пет књига из пера Радомана Кордића, Часлава Ђорђевића, Богдана А. Поповића и Злате Коцић.

Сахрана ће се обавити данас у Тутлингену, код Штургата, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао две ћерке Кристину и Јасмину.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: БЛИСТАВА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Свет је постао лакши за један људски мозак“, један је од давних и славних стихова Миодрага Павловића, и не знам која би реч била тачнија и прикладнија да се чује у часу његовога одласка. Последњу књигу је насловио „Такозвани мртви“ и одсад ће међу нама такозваним живима словити Миодраг Павловић човек најнеобичнијег имена и најоштрије и најблиставије интелигенције коју сам у свом животу срео. За такав мозак остао је лакши свет, а за такву интелигенцију сиромашнија српска поезија.


ЗЛАТА КОЦИЋ: ОТВАРАО ВИДИКЕ

- Напустио нас је још један наш велики песник, мудар човек, штедри учитељ. Али, остаје утеха. Оставио је огромно и драгоцено наслеђе. Дато му је да с лакоћом захвата дубинско, битно, невидљиво, да повезује цивилизацијске знакове, отвара видике, преусмерава токове. Волео је свој народ и био несрећан због наших несрећа, прошлих и будућих. Умео је непогрешиво и неумољиво прецизно да наслути и упозори на наш колективни удес. Добио је сва признања, указане су му све почасти, али му дугујемо најважније: бојим се да нисмо стигли да га ишчитамо.

ВОЈИСЛАВ КАРАНОВИЋ: ПОМЕРАО ГРАНИЦЕ

Миодраг Павловић је несумњиво један од најзначајнијих српских песника. Он је својом продуховљеном, интелектуално прочишћеном поезијом на пресудан начин утицао на песничке токове 20. века. Својом поезијом, али и својом прозом, есејима и антологијама, померао је границе читалачког укуса и отварао читалачке хоризонте на просторима модерног сензибилитета.