ИЗ љубави или интереса, краљевски или сиротињски, међурасни или истополни, брак је одувек био озбиљан посао који је супружнике уводио у нову животну фазу. Изненађујућој историји ове најинтимније и сложене институције, канадска ауторка Елизабет Абот посветила је обимну студију „Историја брака“, коју је на српском објавила „Геопоетика“, у преводу Игора Цвијановића и Аријане Лубурић Цвијановић.

После „Историје љубавница“ и „Историје целибата“, ова друштвено ангажована ауторка се у овом делу посветила еволуцији брака кроз призму закона, обичаја и религије, нудећи причу и о његовим пратиоцима - разводу, сексу, новцу, венчањима...

У прошлости, пише Абот, у Европи су била уочљива три брачна обрасца: западни, источни и медитерански. Сваки је повезан са старошћу супружника при ступању у брак и најбоље се разуме у контексту животне средине, економских и демографских услова. По западном обрасцу, и мушкарци и жене венчавали су се релативно касно, разликовало их је тек неколико година и оснивали су нова домаћинства, а као пример наводи се поступање француских сељака током четири века пре револуције. Источни образац је био готово супротан западном. Људи су се већином венчавали млади и придруживали постојећем домаћинству, обично младожењином. На Далеком истоку оснивање нових домаћинстава заправо је било забрањено. Медитерански образац карактерисале су младе невесте удате за старије мужеве, а као и по источном моделу, нови пар се придруживао домаћинству са више генерација и породица.

Међу брачним обрасцима била је и полигамија, обично резервисана за богате мушкарце. У Кини, мушкарци су се могли оженити с више жена и примити у кућу наложнице. Невероватна последица таквог брачног система је то да данас милион и по кинеских мушкараца потиче од Јуечангана, деде оснивача династије Ћинг. У древној Кини чак су се и бебе могле удати.

Брачни век КРАЈЕМ деветнаестог века, све дужи животни век омогућио је нове увиде у љубав, пише Абот. У Енглеској су 1711. мушкарци у просеку умирали с тридесет и две године. Већ 1831. граница се подигла на четрдесет и четири, а до краја века, до позних педесет. Последице по брак односиле су се на дужину трајања: у осамнаестом веку, трајао је око петнаест година, а до краја деветнаестог века најмање двоструко дуже.

Родитељи многих младих девојка у Европи и Северној Америци активно су се заузимали за уговарање брака ћеркама. У то је спадало и испитивање карактера како потенцијалних супружника тако и њихових породица. Од невеста које су се удавале први пут очекивало се да буду девице, иако они што су се први пут женили нису то морали да буду. Где је лепота имала цену, било је и смицалица, пише Аботова. Где се ценила светла пут, ценили су се и пудер, шешири за сунце и избељивачи. Сок од лимуна и рабарбаре посветлио би тамну косу. До 16. века, шминка у виду пудера, ружа и боје за трепавице преображавала је лице.

Мајкама је била дужност да „створе“ наочите ћерке које су се уклапале у мерила лепоте датог времена и места. Бен Џонсон је 1609. године описао разноврсне подвале којима жена треба да се служи да ублажи своје мане: „Ако је ниска, нека много седи, да не би помислили, када устане, да стоји. Ако су јој зуби црни и неравни, нека их мање показује кад се смеје...“

Од 14. века у западној Европи актуелни су били приручници за брак. У једном таквом практичном водичу италијанским невестама је препоручивано потискивање свих наклоности, интересовања и навика које не одговарају младожењи. Таква је била и утицајна књига Франческа Барбара „О дужностима жена“ из 1415, док је Еразмо Ротердамски у популарном делу „Брак“ женама саветовао да се одупру искушењу да пијаном и суровом мужу испразне ноћну посуду на главу, и да употреби сексуалне смицалице не би ли апеловала на бештијину добру душу. Приручници намењени протестанткињама у Немачкој, Енглеској и Северној Америци, између 1500. и 1700, такође бране доминацију мушкараца као богом одређену, али износе и идеју узајамности међу супружницима.

Део ове „Историје“ посвећен је свадбеним ритуалима. Сазнајемо да је традицију белих венчаница отпочела краљица Викторија 1840. године, на свом раскошном, свечаном и потпуно јавном венчању са Албертом. Њена хаљина од белог свиленог сатена, украшена наранџастим цветовима слаткастог мириса, коју су виделе хиљаде људи, репродуковали новински и цртежи у боји у модним часописима, постала је свуда узор за младе и њихове родитеље, упркос породичним фотографијама предачких невеста са скромним букетима у рукама, у одећи тамних боја.

Једно поглавље Абот посвећује љубави и сексу у браку, претресајући време од када је римски мислилац Сенека изјавио да нема ничег нечистијег него да своју жену волите као да вам је љубавница, до 20. века и сексуалног ослобођења.

Наше време и од брака ствара индустрију и културну опсесију венчањима. Часописи, новине, блогови и телевизија наслађују се венчањима познатих, придајући једнаку пажњу како како вишеструким младенцима попут Тома Круза и Лајзе Минели, тако и новопеченим. Фотографије венчања принцезе Дајане из 1981. и даље, по ауторкиним речима, поседују медијску магију. Барби лутке обучене као невесте охрабрују девојчице да планирају венчања. Ријалити емисије доносе свадбе у домове и опчињавају гледаоце. Венчања су постала индустријски комплекс сродних пословних грана вредан више милијарди долара.


Стари Рим

ПРАВИЛО да бракови уједињују искључиво супружнике супротних полова кршило се још у старом Риму: цар Елагабал оженио се Зотиком, спортистом из Смирне, и свог плавокосог роба Хијерокла називао је мужем. Римски историчар и биограф Светоније описао је како је Нерон кастрирао дечака Спора у истинском настојању да од њега начини жену, па се и оженио њиме уз све уобичајене церемоније, укључујући и мираз и невестин вео...