КАДА сам пре три месеца вадио личну карту, пита ме госпођа на шалтеру чиме се бавим. Кажем: карикатуриста! - Не постоји то занимање, није у регистру - кратко је одговорила.

Прича нам ову анегдоту Тошо Борковић, један од последњих старих мајстора заната, пунокрвни карикатуриста светског ранга.

Обележава 30 година рада у „Вечерњим новостима“, у које су стале многобројне и најважније домаће и стране награде, али и свакодневна признања обичних људи који често у новинама траже само његов потпис. Лако се препознају Тошине карикатуре. То су оне са душом. Са златним хумором који оплемењује.

После десетак година размишљања и одлагања, решио је да коначно објави књигу својих врхунских радова. Материјал је спреман и ускоро иде у штампу.

- Да остане траг о ономе што сам радио. У књигу ће бити упаковано око 150 најбољих карикатура које сам нацртао, као и оне награђене, из селекција најугледнијих светских конкурса. Ниједна нема свакодневну тему, све су универзалне, могле би да се испричају и у будућности. Нема данас много књига карикатура, па би ова могла да буде неки оријентир младим људима који крећу у свет овог посла, да виде како се некад радило. Можда некоме будем и узор - каже за „Новости“ Борковић.

* Планирали сте да прво објавите књигу на тему Нојеве барке?

- Годинама је цртам, имам сигурно више од сто карикатура. Гледајући какво је време, можда би боље прошла.

ШИРОКО ПОЉЕ ДАНАШЊА карикатура свела се на политичку, социјалну, а у основи има широк спектар тема. Може бити спортска, еротска... У Енглеској постоје оне које се баве само краљевским породицама, њиховим кучићима, па инсектима, биљкама...

* Шта сте осећали док сте вадили све те старе карикатуре из архиве?

- Неко зрно поноса. Ипак, нисам узалуд потрошио толико папира, оловака и боја. Има смисла, макар ће мојој унуци остати нешто. Мислим да сам боље радио у млађим годинама, као у фудбалу, имао сам добар шут, нисам знао где су границе. Неке карикатуре су и дан-данас свеже.

* Сећате ли се како је све кренуло?

- Искрено, немам појма како сам кренуо у карикатуру! Прве цртеже у животу правио сам на замагљеном прозорском стаклу, техником водене паре. Када се моја баба повредила добила је велике бурове таблете, плаве и беле боје. Кад јој је прошао оток, у ту плаву умакао сам четкицу и експериментисао...

* У „Новости“ сте примљени после првог освојеног „Пјера“, давне 1984, захваљујући кенгурима?

- Нацртао сам састанак кенгура, а један мали из торбице отвара тај састанак. Кенгури су ми били прекретница и одскочна даска. Дошао сам на пробни рад и после 15 дана потписао уговор.

* И сели поред легенди?

- Била је то велика, права школа. Такав тим карикатуриста није постојао ни у једној европској редакцији, чак и шире. Мајстори светских размера, ауторитети: Ранко Гузина, Душан Петричић, Предраг Кораксић Коракс, Стева Страчковски... Да сам био на пола метра од њих, била је већ велика ствар и награда. Било ме је срамота да им покажем своје радове.

* Како данас стоје ствари у овој уметности?

- Сваки фабрички лист имао је некад места за карикатуру, људи су били мотивисани да се баве тим послом. Данас ни посао пилота не мотивише младе, а камоли овај наш. И карикатура је у кризи, не само због простора који јој недостаје, већ по изразу. Дошла је генерација која брзо извлачи пиштоље. Истина, има данас јако добрих карикатуриста, само прошле године у Србију је стигло пет, шест Гран-прија са страних конкурса.

* Кажете да млади све ређе имају стрпљења да уче?

- Црначки је ово посао. Савршена дисциплина, мораш бити комплетан, не можеш рекреативно да се бавиш. Сви мисле преко ноћи ће нешто да направе. Ако си реалан и схваташ колико мало знаш, сваког дана ти је све теже да радиш. Дошао ми је један младић и донео мапу са 40 радова. Као и увек у тим ситуацијама хтео сам да му помогнем саветима, међутим није прихватио ниједан. Кажем му: „Дечко, да упоредимо ово што ти радиш са Надалом. Ти си сад у фази да знаш да извучеш гаће из дупета, али не знаш да играш тенис“. Више није долазио.

* Кажете да су карикатуристи врста која изумире?

- У Србији имамо само петорицу професионалних карикатуриста који живе од карикатуре, плаћају од ње рачуне, храну. Имао сам прилику да обиђем неколико значајних страних фестивала. У свету влада велико уважавање овог посла. Од толике пажње коју су ми поклањали, посумњао сам да је скривена камера. Једном професору поклонио сам карикатуру, а он ме редовно обавештва како је чува, уверава да није на дневној светлости и слично. Али, све то брзо изађе из главе и уђеш опет у неке наше приче.

* Те приче, ипак су непресушни извор инспирације?

НЕПОНОВЉИВИ ПОТЕЗ РУКЕ НОВИ алати који су везани уз рачунар од велике су помоћи, нарочито нама који радимо у новинама. Све се може много брже извести него раније. То је савршен алат, али не треба претеривати, не може он сам да направи оно што треба. Оно што остаје је непоновљив рукопис аутора, аутентично, никад више. Као кад се упореде шкољка и пластични накит. На светским конкурсима чак и ако је рад руком доста лошији по идеји и реализацији, добија награду и у предности је у односу на оне који се раде електронски.

- Тешко је данас сатиричарима, претичу их животне ситуације, као и нас карикатуристе. Читао сам да је неки сељак продао оно што је имао од стоке - краву, овце, прасиће, купио питона и мајмуна и иде по вашарима и зарађује паре. То је карикатура, живот их сам прави, само ако знаш да гледаш. Нацрташ и готова прича.

* Који је рецепт за добру карикатуру?

- Као у спорту или музици. Ко зна - зна. Коза и кад поједе метлу даје млеко. Или си рођени карикатуриста или ћеш имати порођајне муке да је направиш. Није потребна само цртачка страст, него да се мисао уобличи, да има свој рукопис, поруку коју носи и да је неко препозна. Данас свако може да пошаље поруку преко мобилног телефона, али преко карикатуре мало теже.

* Како се у овом добу носите са послом?

- То је већ део мог метаболизма.

* Шта је ваша мета?

- Волим карикатуру која има оптимизма. Као кад имаш красту, па је огулиш, осећаш неку милину, а рана крвари. Нисам сатиричар. Више волим да разонодим и донесем ведрину него да чачкам по жучној кеси. Не знају људи шта ће са својим мукама, с ким да их поделе, да се растерете. Изгубили су достојанство, ауторитет у породици, не могу да купе деци телефон и патике. И ти сада треба да нађеш до њих неки пут, да их мало разгалиш.

* Какво је то наше време?

- Ко се снађе - снађе. Свако време има своје вредности и не могу да кажем ништа против овог, оно ми је најлепше у животу, донело ми је унуку.

* Али...

- Оно што није било, а сад има: где год се човек окрене, сва чула су бомбардована, постали смо живи контејнери пуни лоших информација. Сувише је кривих огледала. Сваког дана неко изађе и лаже. Не можеш сваког дана бити ни глуп ни паметан, али да сваког дана лажеш, то је сензација. Не знам где су се изгубили морал и стандарди, где је сада граница докле образ може да истрпи? Лаж се једе, то је неодољива храна. Зато, ако кроз карикатуру човек успе да се насмеје, то је већ велика ствар.

* Признајете, лажете и ви?

- Лажем себе, пред спавање. Играм утакмицу са Енглезима. 4:0 за њих, ја уђем 15 минута пред крај, дам четири комада и још ми два пониште.

* Где се тражи истина?

- Сва технологија и чудеса овог света су у служби лажи. У таквој поплави дезинформација то је као кад би на депонији смећа неко тражио извор најчистије воде. Али човек не треба да престане да трага, да се бори, да говори да не верује у све што му се нуди.

* Шта је људима смешно?

- Данас је све вештачко, аплаузи, смех... Шта је смешно људима? Кућни видео, кад падне дете с љуљашке на главу.

* Може ли карикатура да промени нешто?

- Сваког божјег дана се нацрта 50 кила папира карикатура на тему мира, а истовремено се у фабрикама направи на стотине хиљада најгорег оружја. Па шта тај папир може?

* Ипак сте оптимиста?

- Људи имају све што им треба, тамо где живе. Измишљају да су им неопходни киви и папаја да направе ручак. Увек мислиш да је боље преко тарабе, на другој обали, у другом времену. Смислио сам једну реченицу на ту тему: „Одох ја у бели свет, рече жаба и скочи у кречану“.