ПРВИ преводилац Сервантесовог „Дон Кихота“ на српски, Ђорђе Поповић, знао је, и писао, да свака генерација треба да има свој превод овог, званично најбољег романа свих времена.

Слично би, кажу тумачи књижевности и издавачи, требало да буде и у случају осталих незаобилазних и непролазних књига. Наши читаоци, међутим, често располажу с времешним издањима, па на пример Хомерову „Илијаду“ и даље читамо само у давном, истина још функционалном и изванредном преводу Милоша Н. Ђурића.

- Свака култура која држи до себе зна колика је важност новог превођења класичних дела. И то из више разлога. Култура потврђује свој континиутет и своју вредност сталном актуелизацијом и реинтерпретацијом вредности на којима сама почива, а у подједнакој мери су то остварења из националне традиције и из ширег, европског и светског контекста. Ту посебну, управо прворазредну важност када говоримо о остварењима страних писаца, има осавремењивање језика превода, његово прилагођавање данашњим језичким стандардима и стиловима - каже професор Михајло Пантић за „Новости“.

Ма колико инвентивни и у своје време вредни, по Пантићевим речима, поједини преводи једноставно застаревају, не због тога што су непоуздани и недовољно убедљиви, него због чињенице да се мења сам језик, да ниједна средина, па ни наша, не говори језиком којим је говорила пре педесет или сто година.

ДУХ ВРЕМЕНА - НАРАВНО да и стари преводи имају своју вредност, лепо је и данас, на пример, читати преводе Шекспирових дела из пера Лазе Костића, али њих ипак више доживљавамо као знак књижевне прошлости, као документарно сведочанство како су некада код нас превођени и доживљавани класици, а мање као жив текст који на свим нивоима кореспондира са нашим данашњим осећањем и разумевањем света - каже Михајло Пантић.

- Зато се може рећи да ако су књижевни текстови непроменљиви, и да с временом добијају језичку патину, а са протоком векова постају и архаични, књижевни преводи се једноставно морају иновирати да би постали разумљивији и пријемчивији данашњем читаоцима. Због тога су нова превођења, као и стално нове интерпретације светских класика, и прека нужност и незаобилазан задатак сваке генерације која брине о очувању и унапређењу властите културе. У тим чиновима, да будем недвосмилен, изнова се потврђује вредност онога што се преводи, али и ражлозност и промишљеност онога за кога се преводи. Једно без другог не иде - каже Пантић.

Да је многе преводе великих писаца мало прегазило време, сматра и Флавио Ригонат, власник издавачке куће „Лом“, која је у протекле две деценије објавила нове преводе поједних књига Селинџера, Џојса, Орвела, Стриндберга, Павезеа, Хамсуна, Пушкина, Достојевског, Набокова, Сент Егзиперија, Стивенсона, Карвера, Буковског...

- Није проблем у томе што су то били „стари“ преводи, већ што су у основи „лоши“ преводи. Има старих превода који су до те мере савршени да не треба дирати ниједну реч или реченицу у њима, мада је то ипак ређи случај. С друге стране, постоје нови преводи који су лошији од старих, поготово кад се труде да подиђу неком „духу времена“ и публици, што је нека врста злочиначког деловања у сфери преводилаштва. Има и случајева када наследници преводилаца траже потпуно немогуће суме за иначе добар превод, па то приморава издаваче да прибегну новом, али често лошијем преводу. Свакој генерацији треба понудити нове, „боље“ преводе од постојећих, али чини ми се да је тај тренд прилично занемарен у домаћој издавачкој продукцији - каже за „Новости“ Ригонат.

Што се Владимира Набокова тиче, Ригонат је превео „Лолиту“ и „Смех у тами“. Код нас је објављен роман „Камера обскура“, који је Набоков сам превео са руског на енглески, јер се надао пробоју на америчко тржиште, и назвао га је „Смех у тами“.

- Постојао је хрватски превод ове књиге, али сам ипак решио да је поново преведем. „Смех у тами“ је по свом концепту нека врста увертире за „Лолиту“, коју сам поново превео не зато што постојећи превод није био добар, већ зато што је могао да буде бољи, читљивији, свежији, а није било начина да тај превод поправљам - каже Ригонат.

ПРАВО ИМЕ СЕРВАНТЕСОВОГ ЈУНАКА

НОВИ превод „Дон Кихота“ на српски урадила је Александра Манчић под насловом „Маштоглави витез Дон Кихоте од Манче“.

- Кроз њега сам показала и одређен однос према ранијим преводима, и у неку руку размишљала о сопственој потреби да поново преведем ту књигу. Али пре свега, то је био мој начин да одам почаст једном величанственом подухвату који ме дубоко потреса; да покажем чега још све ту има, да упрем прстом у оно мање познато, или претходно прећутано. Изворни облик имена Кихоте није тешко прихватити ни изговарати у српском. То је право име Сервантесовог јунака. Постојало је у првом преводу Ђорђа Поповића, и у различитим издањима тог првог превода важило све до издања из 1952, да би касније, почев од издања из 1964, било замењено обликом Кихот - каже за „Новости“ Александра Манчић.