ПИСАО сам приче у књизи "Џојсов ученик" као кратке приповести о судбинама људи, и малим и обичним, и оним великим, који верују да управљају сами собом. Хтео сам да напишем књигу о људима 20. века, о судбинама које се стално мењају услед притиска историје, политике, идеологије. Ово, поводом дела које је на српском објавио "Архипелаг", каже Драго Јанчар (1948), најпревођенији словеначки писац.

Романсијер, приповедач, драмски писац, академик, добитник је бројних признања, између осталих Хердерове награде, награде "Хемингвеј", "Медитеран", две Стеријине награде, Прешернове награде... Истакавши да су неке приче настале на основу аутентичних личности и догађаја, Јанчар издваја насловну причу чији је главни протагониста Борис Фурлан, који је био ђак Џојса у време када је тада још непознати писац радио као сиромашни учитељ у Трсту. Џојс је побегао из Трста, а Борис, као изразити антифашиста, отишао је у Љубљану, а затим у Лондон, где се прикључио емигрантској влади. Крајем рата вратио се у Југославију и апсурдном игром судбине 1947. године проглашен је за енглеског шпијуна, осуђен на смрт, али је затим помилован.

На питање како сагледава време које живимо, Јанчар каже:

- Ја сам припадао онима који су мислили да ће демократијом бити решени сви наши проблеми. Сањали смо о демократији, а онда смо се пробудили у капитализму и то у оној његовој најбруталнијој варијанти. Тај капитализам је као ноћна мора са страховитим социјалним разликама и великом корупцијом. И тако је у свим источним земљама. Очигледно је да морамо да прођемо кроз тај тежак пут транзиције који ће потрајати.

Говорећи о Европи и Европској унији, Јанчар изражава уверење да сада људи размишљају о новој утопији:

- Комунизам је био велика илузија и пропао је, а сада се јавља нова илузија и очекивања да ће у Европи бити све решено. На крају ће се показати да ће ипак свака држава морати нешто да уради за себе, јер ништа неће пасти са неба. Ипак, нема нам другог пута до Европе и ја сам у том погледу оптимиста.