Љубитељима уметности и поштоваоцима сликарства Љубице Цуце Сокић (1914 - 2009) „Галерија 73“ на Бановом брду приредила је првопразредни културни догађај. Реч је о изложби „Љубици Цуци Сокић с љубављу“ која ће публици од понедељка представити око 40 радова које је уметница стварала у периоду од 1935. до 2008. године. Куриозитет изложбе представља чињеница да ови радови до сада нису излагани, а припадају уметничкој колекцији Ружице Стојиљковић. Осим слика - уља на платну, биће изложени и пастели, акварели, цртежи и графике наше велике уметнице.

У години када се навршава стогодишњица њеног рођења, ова изложба је сјајан начин да се још једном подсетимо имена и дела Љубице Цуце Сокић и да јој и овом приликом одамо почаст. Аутор изложбе је историчарка уметности Тијана Стојиљковић.

Хронолошки посматрано сликарство Љубице Сокић исписује еволутивну линију српске модерне уметности века, која би се најтачније могла одредити термином умерене апстракције. Међутим сликарство Цуце Сокић никада неће бити у потпуности лишено асоцијативности, нити ће процес апстраховања бити изведен до крајњих граница и усвојен као искључиви уметнички концепт.

Слике јој одишу топлином и смиреношћу и на њима можемо спознати одлучност да се са што мање каже што више. Говорила је често да је њен живот - сликарство. Сликала је из личног задовољства, стања која је извлачила из мотива: пејзаже, мртву природу или фигуре које је приближавала свом свету, док су три града „главне личности“ њених слика: Београд, Париз и Сремски Карловци. Увек је тражила склад и желела је да задовољи потребу да све буде на свом месту. То је постизала фином обојеношћу и валером. Боје које је најчешће користила на платнима биле су окер, маслинасто зелене, сива. Није била чист апстрактни сликар, ни чист фигуративац. Изузетном енергијом око 1960. године, кренула је из реализма ка апстракцији (коју је називала „чистилиште“). После скоро деценије, изашла је на свој ликовни пут. Тада се вратила фигурацији, али измењеним поступком. Имала је изражен осећај за колорит, суверено је владала светлошћу и сенком, поседовала је изражену склоност ка интимизму. Цртеж јој је увек сигуран, а сликала је у финим наносима. У њеном сликарству уочљива је синтеза духовне сређености и наглашености ликовних елемената. Због тога су њене слике топле и пријатне. На њима се оцртава лирско самопоуздање.