Арсен Дедић: Највише угрожавамо сами себе

ЗАГРЕБ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

Када седамдесетоминутни филм о највећем хрватском кантаутору, Арсену Дедићу, ради београдски редитељ, Младен Матичевић, у времену у којем живимо, готово само од себе се поставља питање да ли је на делу нека нова, хрватско-српска „непринципијелна“ коалиција. Они укопани у своја дворишта још ће повикати и „југоносталгија“, а Арсен у загребачком хотелу „Еспланаде“, истом оном за који је Крлежа говорио да је граница која дели Запад од Истока, уз смешак ће одговорити „распирујемо братство и јединство“.
- Шалим се, када се појавила идеја о филму „Мој занат“, о редитељу Младену Матичевићу нисам знао ништа, али сам видео да је реч о озбиљном пројекту. Без обзира на то што мени лично није стало до неке промоције, на крају се то претворило у веома захтеван и дуготрајан посао, јер се на филму радило готово три године.

* Какве су реакције после пројекција у Загребу, Сплиту?

- Јављају ми се из Њујорка, Канаде и питају како да дођу до филма. У Загребу је филм приказиван готово тридесет дана. Задовољан сам, био је то поштен рад. А и када је филм у питању, увек сам уздржан, не отварам тако лако уста осим, мало јаче, у својим аутобиографским записима који ће се појавити за мог живота или после мене.

* Радите, дакле, на аутобиографији?

- Наговорају ме, чак и властита жена, која каже да би волела да види моју аутобиографију. Одговорио сам јој да ми је она диктира, јер сам са Габи, што јавно, што тајно, четрдесет и осам година. Ми смо признати већ као истополни брак, то тако иде.* Да ли је то први филм који је о вама снимљен?

- Није, иако многи сада мисле да јесте. Краће филмови о мени већ су снимили Здравко Шотра, Горан Паскаљевић, Силвије Хум, а снимљени су и неки у Прагу, Катовицама, Санрему. Не фали ми тога, али овога пута је то било захтевније, а иза филма могу да станем. Сви су знали свој занат, од продуцента до редитеља.


* Са каквим осећањем долазите на београдску премијеру?

- То је једина премијера филма на коју ћу да идем, јер више не могу да путујем. Имам становите године и становито здравље, па не могу опслуживати и ићи по кућама, као некад.

* Београд вас воли, увек сте били добро примљени. Сада је у тренду да га хрватски певачи поново „освајају“.

- Имао сам у Београду много концерата. Али, на свим просторима, од Загреба до Београда и у свим околностима, ако на то мислите, доживљавао сам и добро и зло. Ипак, идем даље, нећу да ми страх моделује живот. Имам песму која завршава речима да када све збројим и одузмем ништа не преостаје него храброст. То препоручујем.

* Па, уосталом, били сте храбри цео живот, поготово у време када сте имали проблема са здрављем.

- Ко би издржао све оно што сам прошао, операције, Падову, прегледе. Пре десет година ми је пресађен орган, истог дана, 24. фебруара, када сам пре педесет година дипломирао на Музичкој академији. А као што се види, и данас издржавам.

* Како бисте најкраће резимирали свој живот?

- Целог живота сам, заправо, само радио, нисам се шминкао. Радио сам много као кантаутор, објавио четрдесетак плоча и ЦД, написао тридесетак књига, објављених од Италије, БиХ, Србије, Црне Горе. Колико сам само музике написао за филм, телевизију, за клапе, децу.* Ни овај филм, као уосталом ни готово све што сте радили до сада, није вам донео велики новац. А други, ипак, зарађују на музици.

- Три сам године радио на овом филму, али о новцу је непотребно говорити. Свака наша, како у Загребу кажемо пикзибнерица на естради, заради за једно вече и двоструко или троструко више, него ја у три године рада на филму. Али, не жалим, јер је то био поштен рад.

* Пратите ли музичку сцену на овим просторима?

- Пратим. Има, условно казано, неколико људи који су даровити, али свиме нисам очаран. Нажалост, сви су готово исти, певају исте песме, једнако изгледају, имају исту гестикулацију. Тешко пристајем на време неозбиљнности, јер време је озбиљно и захтевно.

* Захтевно време? Мислите ли и на политику, не само на музику?

- Да, поготово у политици је захтевно. Све што чујемо негативистичке су реченице, а глумата се позитивизам. Лоше је време и за уметност. Мени иде време крају, иде одјавна шпица, па ми је донекле и свеједно, али мислим на своје двоје деце и моје две унуке. Све некако посустаје. Написаћу песму о тим несрећницима, истраживачима ђубрета, који отварају наше тробојне контејнере. Мало се живи самопонижено.

* Јесмо ли пре, ипак, боље живели?

- Веома скромно, једноставно, али све је то било лепо, гледајући из ових перспектива. Није било угрожено, а сада ако је и добро, угрожено је. Али, највише угрожавамо сами себе. НЕЗАБОРАВНЕ ПЕСМЕ

ДА су Арсенови стихови постали део одрастања и младости генерација, сведоче не само незаборавне љубавне баладе, попут песама „Модерато кантабиле“, „Кућа поред мора“, „Ни ти, ни ја“... већ и песме које су постале синоним за филмове („Уна“), серије („У регистратури“), ТВ рекламе (чувена је она за „вегету“ са Стевом Карапанџом).

Певао је Арсен песнике, на истоименом албуму, где су се музички уобличили стихови Арагона, Вијона, Окуџаве... певао је Милени, Габријели, „дјевојци из свога краја“, „дјевојци за један дан“... а за трајни спомен свом пријатељу Матији Бећковићу овековечио је у звуку „Веру Павладољску“.

Ипак, песма која се издвојила из овог богатог опуса свакако је „О, младости“. Уз њене сетне стихове испраћени су многи Арсенови пријатељи попут Моме Капора, а уз „Допловиће Рекс“ („Само плута мртвом водом, моја жеља за слободом“) Ранко Мунитић.

Песму „Балада о пролазности“, као Арсеново ремек-дело у своју антологију „Српске поезије за децу и осетљиве“ уврстио је приређивач Милован Витезовић.