НАПРЕЧАЦ, без поговора и доказа, немилосрдно, и брутално, са печатом „народних издајника“ многобројни српски угледни уметници и интелектуалци страдали су од руке нове комунистичке власти одмах по окончању Другог светског рата. Међу њима и књижевници од којих су неки изведени пред стрељачки строј, други били принуђени на прогонство, а трећи се определили за унутрашње изгнанство. Од почетка тог суровог прогона протекло је 70 година, што је био повод Српском књижевном друштву да припреми низ трибина под заједничким насловом „Стрељани писци“. Вечерас ће бити одржана прва, посвећена Светиславу Стефановићу (1877-1944).

- Уз драгоцену помоћ Гојка Тешића биће одржана и трибина о Григорију Божовићу, Драгиши Васићу, Ники Бартуловићу, Јездимиру Дангићу... О књижевницима осуђеним не само на физичку смрт већ и на вишедеценијски заборав - каже за „Новости“ Дејан Симоновић, уредник трибинског програма СКД. - Био је то огроман губитак за нашу књижевност. Овај низ разговора је чин непристајања на кидање књижевног континуитета. То је не само исправљање неправде почињене људима и њиховом делу, већ и покушај да се одржи живо сећање. Немогуће је градити озбиљну културу на ледини, и увек изнова почињати од нуле. Не познајући оно што је било, не можемо разумети оно што јесте, нити се суочити са оним што ће доћи.

У разговору за „Новости“ др Гојко Тешић, књижевни историчар који се озбиљно бави овом темом, подсећа на речи Владимира Дворниковића који је у својој „Психологији издајства“ записао: „Херостратизам, на жалост, није стран нашој расној психи. За просуђивање и право третирање извесних мрачних појава у нашој бившој и садашњој средини ово сазнање је од основне важности“.

“ИДЕОЛОГ ФАШИЗМА“ У ФРАНЦУСКОЈ 7 вечерас (19) о делу и судбини Светислава Стефановића говориће Гојко Тешић, Миливој Ненин и Ивана Стефановић.
-Критичар, полемичар, преводилац, песник, есејиста, драмски писац, изучавалац народне књижевности, иначе лекар, Стефановић се нашао на листи осуђеника на смрт под бројем 66 у „Саопштењу Војног суда Првог корпуса НОВЈ о осуђеним ратним злочинцима у Београду“, објављеном на првој и другој страни „Политике“ 27. новембра 1944. Уз редни број имена у Саопштењу стоји: идеолог фашизма, преводилац Мусолинијеве „Државе“, немачко-недићевски комесар Српске књижевне задруге, Јонићев саветодавац по питањима гоњења задруге књижевника. Члан немачке комисије за клеветање совјетских власти у вези са немачким злочинима у Виници“. Посмртно је искључен из чланства у СКЗ, да би после вишедеценијског заборава враћен у српску књижевност у контекст и време коме припада.

Пре четврт века у делу „Утуљена баштина“ Тешић је написао: „Идеолошко једноумље, осветнички дух, примитивизам идеолошких чистунаца који су се утркивали у свом подаништву зарад каријеристичке похотности исписујући најбезумније пресуде о књижевном стваралачком чину тзв. издајника револуције, сасвим сигурно чине црне мрље наше књижевне културне историје. Писци су писцима изрицали и оптужнице и пресуде: чинили су то са страшћу, ликовало се што су неки најзначајнији српски интелектуалци завршили пред стрељачким стројем, а да им кривица није доказана, а понеки је, нажалост, нису ни имали. Криви су били јер су другачије мислили. А они који су им исписивали оптужнице без покрића каткад и фалсификоване чинили су то у име победника, нове идеологије, а пре свега зарад своје каријере и лагодног живота“.

Истичући да је на историчарима књижевности и културе да то поље очисте од зла, корова мржње, фалсификата и да исправе колико се то може исправити, Тешић каже да су одстрањени српски писци или они који су окончали у емиграцији, а за неке се и не зна где су нестали, чине важан део наше књижевне баштине. Светислав Стефановић је, наводи, превео скоро целокупног Шекспира и само да је то урадио било би довољно да му се данас с правом дивимо, а учинио је веома много тога за традицију српског књижевног модернитета; Григорије Божовић је један од највећих приповедача и путописаца српског језика на основу чијих се репортажа може конструисати културна историја Косова и Метохије и бивше Јужне Србије; Нико Бартуловић је значајан писац далматинског поднебља и изузетан културни посленик југословенске духовне оријентације; Јездимир Дангић је аутор романа о младобосанцима...

-Прича о стрељаним писцима је прича о историји српског бешчашћа које дан-данас живи на „фасцинантан начин“, на опскурним блоговима, у језивим коментарима назови интелектуалаца, ма како се они звали и ма где се оглашавали, разним тзв. десничарским, левичарским, невладиним гласилима и акцијама невладиног сектора... Убијање српске књижевности и културе је врло плодна, богата и непресушна традиција, а она и данас има своје егзекуторе, тужиоце и судије, неке нове још морбидније и опскурније богдановиће, ристиће, глигориће...

Никo Бартуловић