НАЈЛАКШЕ је било бавити се овим послом квалитетно и професионално. Најтеже је било изборити се за новац, одупрети се провинцијалном мишљењу, идеолошки и националистички затвореном друштву, необразованим и злонамерним критизерима. Данас је најтеже бавити се озбиљним послом у неозбиљном, незаинтересованом и духовно посуновраћеном друштву, каже за "Новости" писац и издавач Бранко Кукић, поводом 40. рођендана часописа за књижевност, уметност и културу "Градац".

Као оснивач и главни уредник овог часописа и издавачке куће "Градац" из Чачка, већ деценијама у културној и просветитељској мисији, Кукић показује, како је недавно оцењено у јавности, да се без подилажења моди и неукусу може стварати врхунска култура, и да је могуће радити изван главних центара и доминантне матрице.

* Када се осврнете уназад, на шта сте посебно поносни?

- Мислим да је важно да је "Градац" повратио углед и читаност часописа, њихов значај, занимљивост и интригантност у савременој српској култури. Такође је важно да је "Градац" први и једини часопис који објављује тематске свеске, што је показало да таква концепција држи пажњу читалаца. И оно што је посебно важно јесте чињеница да је овај часопис својим тематским бројевима открио многе заборављене и запостављене теме и ствараоце.

* Шта се очекивало и добијало од књижевности, уметности и културе, у време када је изашао први број часописа?

ОБАЛЕ У МАГЛИ -То су две "обале у магли": једна другу не види. У провинцији је култура на нули, Београд је једина нада. Због тога су многи људи из провинције побегли у Београд, јер им у провинцији више нико не пружа ни прилику, ни услове, ни наду да покажу своје способности. Када је о уметницима и ствараоцима реч, Србија је типичан простор тумарања.

- У то време друштво је било под каквом-таквом контролом: контролисала га је или ригидна и једноумна комунистичка идеологија, или Удба, или до бесмисла развијена самоцензура. Култура је за један слој друштва била једини вентил да се да машти на вољу или да се спозна многозначност света у себи и око себе. Она је била пролаз у пећину сенки и идеја, привида и другачије стварности. Култура је значила ослобађање и иницијацију.

* Какав је данашњи свет, шта се у том погледу променило?

- Данашњи свет је пуштен са ланца. Настала је општа конфузија, контузија и пометња. Нестало је оног реда, који је често био присилно наметнут, али многи су схватили да се тај ред вољно може корисно изградити и у себи, односно да се може "радити на себи". Данас су у култури изгубљени сви критеријуми и сва правила. Недаровити и необразовани су узели ствар у своје руке, тако да смо на сигурном путу да створимо дивље друштво у ком ће све вредности бити разграђене, друштво без циља и без икакве потребе да себе уздигне на пристојан ниво цивилизованог света и човека. Ово се не односи само на поштовање и подршку паметних људи, како би се од њих затражили савет и помоћ. Ово се односи и на културу одевања, исхране, дијалога, понашања, здравља...

* Шта доприноси илузији да је некад било боље?

- Када се све ове чињенице узму у обзир, онда у суштини нема никакве поделе на боље и горе. Некада је било лоше због идеологије која је била основа да се после њеног распада догоди ово што се догађа данас, а што је још горе. Последице су увек ужасније од узрока. Из пресије и страха ушло се у анархију, лаж, обману, разврат и примитивизам. То је у таквим околностима неизбежан пут. Проблем је сада у томе што тај пут све више личи на странпутицу без краја и конца, на пут без свести о путу. Овде је много поједено бунике и попијено салигуза.

* Докле је догурала српска култура, чија је она жртва?

- Српска култура је, пре свега, жртва распада једне државе, затим економске катастрофе која је последица догађаја који су после тога уследили: отимачине, лоповлука и преварантског система свих власти. Такође је и жртва погрешних људи на правим местима, који су својом неспособношћу, глупошћу и неотесаношћу створили "систем вредности" заснован на кичу и шунду, на партијској "оданости" (погледајте како функционише систем "прелетача") и на највулгарнијем аматеризму. Ти лактароши и "пацери" су посебно затровали просвету и културу. У ситуацијама као што је ова у Србији први корак за излаз из кризе и за промену смера јесте максимално улагање у ове две области. Из њих се рађа стручност, успостављање укуса и смисао за основне вредности.

* Поменули сте једном да нам недостају занос и идеје?

- Без заноса и идеја нема напретка једног друштва. Као што га нема и без одрицања. Без њих вам не помажу паре, јер ће их неко спискати на будалаштине, шарене дрангулије и циркусанте. Занос и идеје су покретачи жеље и потребе за вредностима и смислом. По вредностима у свим областима се препознају напредна и стабилна друштва.

* Како афирмисати вредност? Где видите излаз?

- Када једно друштво дође у ситуацију да га усмеравају они којима је најважнији лични интерес, када је на првом месту принцип да оштетиш другог да би ти стекао корист, када замре осећај да се одричеш и жртвујеш, када изгубиш потребу да нешто научиш, када ти време краде забава и примитивни провод - тада је друштво у ком живиш беспомоћно, а ти ниси свестан да себе завараваш и да ти је живот промашен. И није нека штета што је твој живот промашен - то си сам изабрао - него је трагедија што ће бити промашен и живот оних који би могли да допринесу стварању нормалног друштва. У Србији сада ствари тако стоје.

* Успевају ли савремени српски писци да предоче читаоцима дух времена?

- Читава наша савремена уметност се изгубила у метежу о ком говорим. С једне стране, она покушава да ухвати корак са светом, па најчешће постаје епигонска и помодна, а с друге, овде је све презасићено баналношћу, па уметност неретко тражи теме у прошлости која је толико исцрпљена и прежвакана да је постала баналнија од савремености. Права уметност овде готово да нема своју публику, јер публика без критеријума тражи оно што је помодно, оно што воли и кусо и репато. А и оно што је у Србији "нобл" и "кок" (како би рекао Стерија) у свету је већ демоде. А да би "дух времена" био интересантан за уметност, он мора да буде обележен противречностима, превирањима, сталним променама, треба да буде под температуром. То су изазови за уметност. Овде је живот једноличан јер су се људи помирили са својом судбином. Једино су још политичари неуморни, страсно и жилаво се борећи за свој плен. Они су неман која - како би рекао Љубомир Симовић - "једе до побједе".

* Да ли је читање књига постала заборављена дисциплина?

-Читање књига, као и интерес за уметност, свело се на спорадичност. Читање је ствар духа а не егзистенцијалне немоћи, како је то овде увек био лажни алиби за менталну опуштеност. Ово друго се односи на писање и објављивање књига. Али чињеница је да се књиге како-тако објављују - такорећи без помоћи државе, рекло би се кријући. Највредније и најзначајније књиге се објављују у малим тиражима, од којих не може да се врати уложено. Шта се данас чита? Углавном хитови, треш, безвредне књиге које имају невероватну моћ, брзину и ефикасност заглупљивања.