НА париском Салону независних 1929. "квалитет је надмашио квантитет". Критичар "Фигароа" је констатовао: "Не бих подсећао на бриљантну каријеру Вуке Велимировић, ове изузетне уметнице чије величанствено дело, да поменем само 'Енигму', 'Судбину', 'Медицину' - моји читаоци већ познају. На Салону она је изложила портрете брата Веље и познатог књижевника Рене Глоца. Моћна изражајност и шарм који задивљују гледаоца уврстили су је у најзначајније скулпторе данашњице(!). Путујући светом она је у многим земљама оставила истинска ремек-

-дела, али - хтели бисмо да Француска буде привилегована у чувању те заоставштине, трагова њене бесмртне уметности..."

Десет година по доласку у Париз Вука Велимировић је већ обишла пола Европе и стекла углед и славу на целом Старом континенту. данас се о овој некада светској звезди ликовне сцене у Србији ништа не зна. Њено име из таме заборава синуло је тек пре неколико година, када су откривена писма која јој је на париску адресу слао Урош Предић.

Да једна раскупусана свеска на 140 страна, са исечцима из новина и фотографијама скулптура није случајно допала у руке Николи Мандарићу, председнику "Панонстарса", удружења уметника свих опција и стваралаца са хендикепом из Старе Пазове, до нас не би дошао овај "панагирик" нашој заборављеној, првој српској вајарки Вуки Велимировић (1888-1965).

СЛУЧАЈНА ОТКРИЋА ЊЕГОВО величанство случај, у последњих пар година нам је открило низ непознаница из сопствене културе, расветлило оно што смо слутили, указало на везе познатих за које нисмо знали... Коначно је тако откривена "Колектанеа" Ериха Шломовића, која се током претходних деценија била преселила у легенду. Откривена је мапа ласцивних, еротских акварела Пеђе Милосављевића, писма Уроша Предића лепој вајарки Вуки Велимировић, пре неколико дана и свеска у којој је Велимировићава лепила исечке из новина које се тичу њеног дела и фотографије скулптура којима је посветила живот.

Њему је свеску, како каже, донела мајка његовог пријатеља. Купио ју је, а онда је из оскудног текста на српском схватио да се ради о важној уметници, мада за њу, као и низ школованих историчара уметности - никад није чуо. На ћирилици нема пуно исечака, а они који се појављују заправо преносе хвале француске штампе вајарки, која помно прати њене наступе на изложбама у Паризу, где је живела и радила од 1918. године.

Овај радни "споменар", мада доноси текстове настале између два светска рата и фотографије тада насталих дела, "режиран" је у свесци "липа мил" произведеној у Југославији после Другог светског рата. То и објашњава што уз низ текстова нема датума. Уз многе ни наслова новина, писаца текста... Опет на неким странама, сасвим запањујуће, Вука је исецала из новина само своје име и презиме и тада уписивала датуме! У време стваралаштва и славе изгледа није много марила за "прес клипинг", нити за приватни архив. Имала је пуне руке посла, била је славна, поруџбине су се низале једна за другом не само у Француској већ су је водиле у Шпанију, Турску...

По доласку у Париз 1918. она ради у атељеу чувеног Антоана Бурдела, који је потом уводи на Бозар. Код Бурдела су учили многи српски уметници, између осталих и Сретен Стојановић, а велики мајстор је заиста волео младе српске уметнике, сматрајући их изузетним талентима, о чему је оставио и писане трагове. Две године касније Вука наставља школовање у Риму и тада ради бисту-портрет светски прослављеног баритона Матеаса Батистинија. Уједињени: Батистинијева слава, сјајан портрет и вајаркина лепота појављују се на фотографијама у европској - најпре италијанској и француској штампи, и то је први корак ка слави "делије девојке", како ју је Урош Предић називао из милоште.

"Бриљантни таленат" Велимировићеве је први пут најављен у италијанским новинама, уз фотографије Батистинијеве бисте уз коју позира и путена вајарка. По повратку у Париз богата и славна клијентела се утркује ко ће пре позирати. Вука портретише богату руску емиграцију, француско племство, књижевнике, политичаре. У Шпанију одлази да ради портрете маркиза и високих интелектуалаца. Можда до пута по Оријенту не би ни дошло да није отпутовала у Турску на позив председника република Кемал-паше Ататурка! И велики реформатор је пожелео да му Вука, тада већ (и накратко) грофица Де ла Мартинијер, уради портрет. Уследила је и поруџбина за споменик Турској Републици, али - из нама још увек непознатих разлога - није реализована.

(Наставља се)