ПРВОМ песмом огласио се пре тачно шест деценија као средњошколац у Призрену, док је становао у интернату, а вода и снег му улазили кроз поцепани ђон од ципела. Прву збирку "Додир лета '62" објавио је заједно са Лазаром Вучковићем и Божидаром Милидраговићем после чега је уследило десетак песничких књига. Данас је Радослав Златановић (1936) један од најцењенијих савремених српских песника са Косова и Метохије, који је само прошле године овенчан са три угледне награде.

По позиву професора енглеског језика, Златановић је неколико деценија радио као уредник у листу и у издавачкој делатности приштинског "Јединства", био главни уредник часописа "Стремљења", директор Позоришта младих у Приштини, као и посланик у првом сазиву вишестраначке Скупштине Србије. Као расељено лице, од јуна 1999. живи на Бесној кобили, у Полому код Владичиног Хана.

* Централна тема ваше поезије је љубав, конкретна и митска - према жени, природи, Косову, лепоти, животу целом ...

- Ја љубав поимам широко и дубоко, божански, без пенетрације искључиво путених сензуалности. Љубав доживљавам и опевавам неодвојиво од свег пулсирања, од свих ствари и твари и бића које ме окружују, од жена и људи, од животиња, птица у вртоглавим небесима и од риба у дубоким водама, свеједно, били они из родног ми села под Новим Брдом, у Кривој Реци, или из Остапова и са Тихог Дона у Русији, са Вавилона и Нила, из далеког Индијанаполиса у Америци, илити са Одисејеве Итаке на Јонском мору.

* Родољубље је присутно у свим вашим збиркама, али без прејаких речи и острашћености.

- Како жене, тако некако, поимам и завичај. Природно, искрено, истинито, ненаметљиво, "из стомака". Наравно, волим много, и јако, своје родно Косово, своју земљу Србију, али и блиске и далеке земље, државе и народе, такође. Не каже узалуд велика енглеска песникиња Едит Ситвел: "Кинескога цара кћи, никада ме неће волети!" То значи управо то, о чему ја певам: Кинескога цара кћи ће ме волети - јер ме још није срела, али то ће се сигурно ускоро догодити! Александра Великога волела је једна малтене дивља Персијанка, и он се њоме оженио! Па, цела поезија Волта Витмена пева управо о томе, о љубави међу људима и народима, који се још нису срели, а срешће се!

НЕМА ОДЛАСКА * ВАШ син Ненад, снаха Александра и унуци Давид и Сара су остали да живе на Косову. Мислите ли да садашњи преговори о трајном решавању косовског питања иду у добром правцу? - Пре месец дана добио сам трећег унука, Данила! Сада смо и бројнији, и јачи. Нема одласка с Косова! А преговори у Бриселу морали би бити тако језички прецизно исказани да ниједна страна, ни Приштина, ни Београд, не би могла да их, у пракси, двојако тумачи!

* Колико је на ваше стваралаштво утицало то што сте били принуђени да одете из Приштине и са родног Косова? У песми "Разбацане торбе" кажете да сте се наново стрмоглавили у провалију?

- То је исувише тужна прича и њу могу разумети само они који су и сами протерани са свог огњишта. Када су на Косово и Метохију стигли протерани Срби, избеглице, из Хрватске, признајем, и сам их нисам довољно људски разумео. Данас, било да си у новој средини неко ко се никако није снашао, или онај који се веома добро снашао, свеједно, често видиш да ти понестаје ваздух! Многи су од немаштине и туге помрли. Шта је добро, боље, или најбоље? Наравно, да се вратимо на своја вековна косовска домаћа огљишта! Неизбежно, целокупна та велика људска драма писцу диктира у перо и садржај и форму.

* Често обилазите крајеве, цркве, манастире и школе на КиМ. С каквим се утисцима враћате?

- Кратко, истинито - враћам се са тугом големом, неописивом. Ненадокнадиви су губици осликани у рушењу цркава, манастира, школа, гробља, обичних кућа, као и са уметничким делима, уметничким благом, које је српски народ, на великим европским цивилизацијским висинама, вековима стварао, и које је, притом, у једном дану заувек, ненадокнадиво уништено. Европа којој су Срби, својим животима, бранили границе и слободу, неће, данас, у 21. веку, да види да тај и такав њихов велики пријатељ, буквално живи у ропству, ограђен жицом!