ТЕКСТОВЕ сабране у књизи "Ослобађање анђела", у издању народне библиотеке "Стефан Првовенчани", песник Војислав Карановић писао је током последње две деценије и сви се тичу поезије. Чак и када је реч о нечем другом: о сликарству, филму, или некој другој теми - све је то сагледано кроз призму поезије.

- Верујем да између ових есеја и мојих песама постоји унутрашња веза. Коначно, сви ови текстови јесу сапутници моје песничке авантуре. Уз то, ови есеји не желе да о поезији говоре са дистанце и незаинтересовано, него настоје да се и сами што више примакну песничком изразу - каже за "Новости" Карановић.

* Шта их повезује са вашим песничким књигама?

- На ову блиску везу упућује и сам наслов књиге, а он се тиче речи које се приписују Микеланђелу. На питање како му је пошло за руком да начини скулптуру анђела, велики уметник је одговорио да је видео анђела у мермеру и да је само клесао док га није ослободио. Ове есеје и властите песме доживљавам као делове исте жеље: да се ослободи анђео заточен у језику.

* Са којом дефиницијом поезије сте најзадовољнији?

- Дефиниција поезије има колико и песника. Па и више, јер су поезију дефинисали сви они који су о њој писали, размишљали и тумачили поједина дела. Мислим да са дефиницијама поезије треба бити опрезан, примати их увек са резервом. Као што се поезија опире дефинисању живота - жели да сачува отворен простор тајне и слутње - тако дубок доживљај песме чини излишном сваку дефиницију поезије. Мада, не треба порицати потребу за дефиницијама, јер и тада упадамо у замку дефинисања, само са друге стране. Треба се опустити. Читати поезију, имати омиљене песнике, волети поједине песме. Допустити поезији да она нас одреди; дозволити да занос и стваралачка радост, које у нама буди доживљај песме, постану дефиниција нас самих.

* Књига почиње и завршава се есејом о Дису, у њој су текстови о Ђури Јакшићу, Попи, Блејку, Рилкеу, Лази Костићу, Бранку Миљковићу... Чије песме бисте понели на пусто острво?

- Са собом бих понео - речник. Волео бих да то буде речник мог, српског језика, али бих се утешио и речником неког од језика које сам током живота покушао да ослушнем. Покушао бих да на том острву склониште направим од грана и прућа, али и од речи. Уосталом, сваки од поменутих песника градио је себи дом у језику. У њихове куће улази се кроз речи. Отварање речника исто је што и отварање врата њихових кућа. Имајући крај себе речник, могао бих да посећујем све те песнике. Тако на том пустом острву не бих био сам. И оно не би било - пусто.

* Кажете да сви текстови представљају похвалу креативности и машти. На шта нас тиме упућујете?

- Песник мора да поседује истанчан осећај за језик, да у себи чува зачуђеност светом и да има истинску потребу да нешто каже. Тек тада стварање има смисла. Креативност и машта су силе које стваралачки процес воде до коначног облика, облика песме. Само такве песме, које изнедри машта и иза којих се осећа енергија креативне игре, има смисла читати. Те песме нас храбре и подстичу да у наш доживљај света, у наше поступке и односе према другим људима уградимо креативност и машту.

* Данашњи човек је, по вашим речима, довео у сумњу занос, маштање, спонтаност... Како се поезија сналази у таквом свету?

- Са једне стране, ситуација је тежа, јер поезија мора да одолева снажним налетима равнодушности, ниподаштавања и неразумевања који је окружују. При чему она не сме да допусти да је изнутра нагриза сумња, мора да сачува веру у моћ маште и снагу речи. Са друге стране, у времену које је у први план истакло веру у материјалне вредности, у ком одасвуд допире неразговетан и заглушујући жагор, а пред људским очима се свакодневно распрскавају ватромети слика, говор поезије добија на значају. У време "буке и беса" тиха и блага реч постаје драгоцена, чак - лековита. А поезија изговара управо такву реч.

ГРАЂА ЗА СНОВЕ * РАДИТЕ као уредник на РТС-у. Како уредник и песник сарађују?
- На Телевизији Београд радио сам циклус емисија "Кругови поезије", у којима сам покушао да на специфичан начин, кроз кратке емисије које имају форму ТВ есеја, укажем на вредност поезије. То је за мене било драгоцено јер сам упознао људе различитих професија који воле поезију, којима песничка реч нешто значи. На Радио Београду, где тренутно радим као уредник, аутор сам емисије "Грађа за снове", која се емитује у оквиру Ноћног програма. Трудим се да и у овој емисији буде места за лепе речи и садржајан говор. У емисији се чују стихови, занимљиве приче, одабрани делови драмске литературе... Све је то некако у вези. И моје песме, и есејистички текстови о поезији, и ове емисије. Битна је ту реч. Шекспир каже да смо ми грађа од које су сачињени снови. Верујем да најлепши део те грађе представљају управо - речи.

* Шта значи када кажете да поезија не дозвољава да се наша осећања и мишљења сведу на ниво аутоматизованог процеса?

- Роже Кајоа је у једном тексту испричао занимљиву причу о просјаку који је слеп и на бруклинском мосту проси, држећи пред собом таблу са натписом: "Слеп од рођења". При чему добија свега неколико долара дневно. Једног дана појави се незнанац и пита га да ли би волео да добија више. Просјак одговори потврдно. Незнанац узме таблу, окрене је и на другој страни напише: "Доћи ће пролеће, ја га нећу видети". И просјак је од тада стварно више пара добијао.

Кајоа тврди да је управо у овој замени натписа почетак поезије. Садржај поруке је исти, само што су уместо хладне и прецизне одреднице, оне која просјака и његову муку држи на дистанци, исписане речи које људе позивају да се уживе у лични живот и судбину просјака. Те речи буде осећања и активирају машту. Ова друга порука је - стих. Поезија чини управо то: не дозвољава да преко појава живота прелазимо аутоматски, нехајно их препознајући; она нас зове да се у сваки облик постојања уживимо, да га не само погледамо и овлаш додирнемо, него да га стварно видимо и изнутра осетимо.

ДУХОВНИ ПРОСТОР

* КОЛИКО медији брину о језичкој култури?

- То се, нажалост, ретко среће у савременим медијима. Ради се брзо и непрофесионално, размишља се о тиражима и рејтинзима, прате се и измишљају скандали и афере, скупљају политички или неки други поени. Тако налазимо мноштво примера елементарне неписмености, бирократски замућеног говора, употребе шупљих језичких фраза и клишеа, као и истицања у први план говорника који са много речи мало тога кажу. Са кварењем и сиромашењем језика ми директно угрожавамо наш унутрашњи духовни простор.

Ипак, постоје новине у којима још можете прочитати леп и надахнут текст. Још увек има радијских и телевизијских емисија у којима су гости људи који се лепо изражавају и паметно говоре; у таквим емисијама чак и новинари умеју да проговоре лепше, одмереније, са више укуса и такта. Неколико таквих емисија има Студио Б. Телевизија Београд... Лични напор и иницијатива данас све више добијају на цени.