Тафил Мусовић:Поданик древне Алтамире

ПОСЛЕ паузе пре пет година, Тафил Мусовић, сликар и београдски ђак који више од четврт века живи и ради у Холандији, ретроспективном изложбом у "Цвијети Зузорић" представио је своје дело овдашњој публици. У Галерији "Хаос" ускоро ће изложити и цртеже настале прошле године. Још као студента пратила га је посебна пажња његове генерације, стручне јавности и критике, уживао је углед аутентичног ствараоца и изврсног цртача.

* Изложбом у "Хаосу" сад инсистирате на цртежу?

- Цртеж је онај најнепосреднији контакт уметника са подлогом, директан, тачније - муњевит запис идеје која се рађа у глави. За разлику од слике и четке, перо и оловка имају оштрицу која је у дослуху са оштрином уметникове мисли.

* Али у вашим цртежима постоји и одређена оштрина у ставу, експресији. Да ли је то слика живота који нас окружује?

- Непосредно полазиште су биле фотографије професионалаца и аматера које сам годинама сакупљао и које су ме окруживале у атељеу. Кад год се постави питање стварног живота, отвара се питање садржаја. Садржај, међутим, није сам живот. Ја нисам импресиониста - експресија произилази из подсвести, а њу гради стварност у којој живимо, отуд и подсвесно које је утицало на избор фотографија. Уметност је увек у додиру са стварношћу коју подсвест прерађује. У супротном, имали бисмо фото-реализам који је заправо пасивно и јалово пеглање слике. Фото-реализам долази са концептуалном уметношћу где се говори о наводно објективном раду који хоће да имитира машину. То је пуцањ у празно, јер већ постоје фотографија. Уметник није фотоапарат, он ствара нову реалност.

* Остајете верни реализму?

- Ако говоримо о реализму, онда сам ја поданик Алтамире. У њој налазимо непатворену искреност која је неопходна да би дело било ваљано, да би било уметност. Без искрености нема уметничког дела. Свака калкулација и највећи напор сликара или вајара чини безначајним. Отуда данас имамо велики број примитивних уметника - тако зовем оне који се служе само техником - које онда примитиван свет сматра "маговима". Јер - замисли: насликао је јабуку тако да имаш осећај да можеш да је загризеш!

Уметност има другу моћ и тиче се буђења хуманости.

* Историја нам је оставила хиперреалистичне мртве природе попут Каравађове корпе са воћем, да ли нам данас требају хиперреалистичне мртве природе?

- Не требају нам имитације. Реализам мора сваки пут да се ревидира. Кад је Елиот говорио да је мислио на Дантеа кад је писао неке своје песме, не значи да га је имитирао. Фигуративно сликарство остаје инспиративно огромно поље за истраживање. Али нажалост, 99 одсто фигуративног сликарства данас је имитација и то онда наравно није уметност већ безначајно пеглање слике, пеглање традиционалног а не ообнављања вредности.

* Како бисте упоредили ликовну сцену Холандије и Србије?

- Не могу да кажем да познајем београдску ликовну сцену. Али низ других ствари индиректно говори о овдашњој ситуацији. На пример, у Београду нема радњи где се може купити професионални сликарски материјал, све што може да се набави је за аматере. Чак и папир за цртање сам морао да донесем из Холандије. Али ако треба да купиш телевизор или ауто у Београду, у понуди су најновији модели као било где у иностранству.

* Где су ту београдске галерије?

- Ако их упоредимо са комерцијалним галеријама на западу онда је овде ипак оптимистичнија ситуација, и што се тиче доступност и разноврсности. Овдашња галеријска политика још увек омогућава стварање некомерцијалне уметности, што је на западу мислена именица. Тамо је све комерцијализовано, систематизовано и - нема пролаза. Ово код нас је делом остатак оне меценарске атмосфере кад је држава улагала у културу, откупљивала дела.

*Могу ли колекционари са својим колекцијама које сад јавно излажу да буду нека врста супституције затвореним музејима?

- Никако, овдашњи колекционари су пре свега трговци. Не може њихов комерцијални приступ да буде паралела музејској "причи" о вредности дела, о вредности уметности. Они сами протурају лажну тезу да су њихове колекције пандан затвореним музејима како би повећали цене оног што сакупљају. Нјихове изложбе говоре о њиховој трговачкој способности, а не о познавању уметности. Овдашњи колекционари не откривају нова имена. Играју на карту познатих или релативно познатих, јер немају, као образовани кустоси рецимо Музеја савремене уметности, знања да са великом извесношћу претпоставе будућу вредност.

Кад овдашњи колекционар излаже, занима га пре свега препродаја и зарада, а кад музеј излаже - бави се афирмацијом и дометима одређеног уметника, групе, појаве, епохе...

* Нисте ли ви овим ставом окарактерисали и културну политику ове средине?

- Ја овде нисам ни препознао ни видео културну политику. Али сам срео врло образоване људе, зналце, паметне и осетљиве појединце који се у јавности не чују довољно или су искључени из учествовања у јавном животу.