Народна веровања у једној збирци

КНЈИГА „Српски народни календар за 2014-7522. годину“, угледног етнолога Драгомира Антонића (1948) много је више од онога што би се насловом могло претпоставити. Календар, наиме, представља скуп правила, прописа о временском рачунању и дељењу времена на дане, седмице, месеце и године, а међу корицама овог дела могу се наћи многа предања, историјске чињенице и занимљивости везане за дане у недељи и за сваки дан у години у коју смо крочили. Све је то, наравно, дато кроз визуру изузетног зналца који притом уме да пише питко, држећи, на свакој страници пажњу читалаца, био он верник или не.

У уводу аутор даје сажету хронологију наших календара чији је стари словенски наслов - мецослов - био дуго уобичајен у српском језику. Много пре штампаних постојали су рукописни календари од којих је сачуван онај Гаврила Тројичанина из 1648, који се данас налази у Прагу. По садржају и времену настајања слични су му рукописни календари који се чувају у САНУ, Хиландару и у Патријаршији Српске православне цркве. Први српски календари, мецослови штампани у Венецији, Бечу, Будиму и Темишвару где су у то време постојале велике заједнице Срба. У венецијанској штампарији Димитрија Теодосијева штампан је, подсећа Антонић, 1765. Славеносрпски црквени календар, а у Бечу је 1783. Захарије Орфелин обнародовао свој „Вечни календар“, који се сматра првим вечитим календаром у Срба.

Златно раздобље за наше издаваче и штампаре календара почело је оснивањем штампарије код Срба 1831. Основ свих тадашњих календара био је свецослов, односно празници светаца. Али осим тога у њима су се налазиле и народне умотворине, године значајних догађаја, приповетке и песме оновремених угледних писаца, преводи књижевних и стручних радова, чланци из историје, земљописа, описи манастира, мисли учених људи... Због свеобухватности стила писања и занимљивости тема, календари су скоро цео 19. век били најпопуларнија читалачка штива у српским домовима.

Истичући да се често може чути примедба о „сталном неком црвеном слову у календару“ или неком празнику кад се не ваља радити, Драгомир Антонић каже да су то заблуде неупућених људи. Наиме, у време када су људи поштовали празнике и црвена слова у Србији је више од 90 одсто њених становника живело на селу. У народном календару постоји 118 дана када се празнује, а ту су укључене и недеље. Данас обавезни годишњи одмор уз нерадне дане за поједине црквене и државне празнике доводи нас до бројке која премашује 150 дана.

- Нису сви дани у седмици подједнаки; неки су добри, неки лоши, па се често могу чути изрази: „доћи ће њему црни петак“, или „луда среда, честита недеља“. Према народним веровањима, сваки дан име неку себи својствену особину - истиче аутор.

Тако је први дан у недељи ПОНЕДЕЛјАК и најсрећнији и зато се за дете које се тада роди каже да ће имати много успеха у животу. Понедељком, међутим, не ваља узимати и давати позајмицу, јер се верује да дуг неће бити враћен и да ће паре пропасти. Према веровању УТОРАК није добар и не саветује се да се овог дана отпочиње било какав посао. Није препоручљиво уговарати женидбу или удадбу. Тог дана се и вукови више чувају несреће него осталих дана. О томе сведочи народна изрека: „Од свега ме сачувала мајка, сем од жице деветог уторка“. Ћерка кнеза Милоша Петрија пристала је с тешком муком, тек на очево изричито наређење, да у уторак пође из Земуна у Београд, где ју је чекао младожења.

У најнапредније дане убраја се СРЕДА, када се може отпочињати посао, кретати на пут, а деца рођена тог дана биће напредна и здрава. У неким нашим крајевима среду замишљају као светицу, па се може чути и израз Света среда, којој се обично заветују болесници, па се некима чак и појављује да их излечи. За ЧЕТВРТАК се обично у народу каже: „Сви су дани добри, а четвртак понајбољи“. Тим даном се обављају припреме за свадбу, излази се у њиву на орање, а посебно се цени четвртак од пролећа па до жетве, од Великог четвртка до Спасовдана.

Према народном веровању ПЕТАК је један од несрећних дана. Тада се на трпезу не износи било шта од млека, да вуци не би клали стоку и нападали чобане. Не чешћа се због главобоље и зато што коса од чешљања петком брзо оседи. Хришћани посте петком јер је тог дана Исус Христ разапет на крст.

У нашим крајевима СУБОТА се најчешће посвећује мртвима када се обилазе и уређују гробови и пале свеће. У источној Србији се верује да тог дана, у поноћ, сви мртви излазе из гробова и, лелујајући у ваздуху изговарају своје грехе. У осталим крајевима се мисли да тада сви демони спавају, односно мирују. Према народном веровању, Бог је дозволио жени да баш суботом може да бије мужа.

У народу се НЕДЕЛјА замишља као душевна или блага светица коју треба светковати тако што се облачи свечано одело и одлази у цркву. Тада се не ради ништа, и одступање од тога строго се кажњава. Тако у народној песми Краљевић Марко „у свету недељу“ креће у лов, а змија га заскочи и крене да дави зато што скрнави дан велике хришћанске мученице; у неким крајевима се наиме, мисли да је недеља кћи Свете Петке. Недеља је и дан када је Христос васкрсао, без чега не би било ни хришћанства о чему је у светим књигама записано: „Да нема васкрсења, узалуд би била проповед наша, узалуд би била вера ваша“.

Дајући и низ занимљивости, историјских чињеница и легенди везаних за сваки дан 2014, Драгомир Антонић књигу завршава добронамерним саветом: „Ако вам нове године не одговарају, покушајте за промену нешто и сами да урадите. За себе и друге“.