ЈЕДИНИ мушкарац кога је Милкана звана Микача истински волела био је Јово Маслар. То, међутим, нико није знао, крила је Милкана своју чежњу као змија ноге. Јово је био школац и домаћински син, она сирота и једва писмена.“

Тако почиње нови роман Добрила Ненадића (1940) „Време кокошки“, који се појавио пре неколико дана у издању „Лагуне“. После низа историјских прича, високо цењени и популарни писац поново се вратио времену у коме живимо, и то у 2013. годину.

Књижевни углед и славу Ненадић је стекао већ својим првим романом „Доротеј“, који је доживео 14 издања, преводе на неколико језика, успешно је екранизован и овенчан наградом за најчитанију књигу. Исто признање, као и награду „Меша Селимовић“, добио је за роман „Деспот и жртва“ (1998), после којих су уследили „Рачанска повеља“ (за роман „Брајан“), „Светозар Ћоровић“ (за „Победнике“), „Бора Станковић“ (за „Мрзовољу кнеза Бизмарка“).

* Припадате писцима који никада не знају куда ће их прича одвести и како ће се завршити. Да ли је то и овога пута био случај?

- Да. Намеравао сам да напишем кратку причу, три-четири странице, не више, да бих одржао реч јер сам свом пријатељу, уреднику једног часописа, обећао да ћу да му дам неки текст који нисам објавио. Пошто ништа тако нисам имао, а да већ негде није било објављено, решим да нешто напишем. И све би то било у реду да се нечастиви није умешао. Дошапнуо ми је реченицу „Уз то су говорили за њом (Милканом) да је давалица!“ Ту реч сам чуо од једног старог шмекера и сместа ми се својом живописношћу допала. Јесте непристојна, мрсна и масна, али морају јој се признати некакав сирови шарм и прецизност. Могао сам дабоме да одустанем, али репати ме је узео под своје, а њему се само јаки карактери могу одупрети. Пошто ја, авај, нисам тај и од тих, послужио сам му да ту реч прошверцује у српску књижевност, поред свих тих чувара и кућепазитељи на мртвој стражи нашег језика, који будно мотре да се такви бацили не би случајно ушуњали. Морао сам дакле да напишем дебело образложење и оправдање и тако се кратка прича расплела у роман.

УСПОМЕНИ НА МОНАХЕ Нисам ја запоставио ни штампане књиге. Половином јануара требало би да се појави ауторско самостално двојезично српско-енглеско издање мог романа „Доротеј-Доротхеус“. На почетку је посвета: „Ову домаћу причу сам срочио, дао да се преведе на енглески, печатао о свом трошку да бих себе учинио колико - толико достојним да ово посветим успомени на монахе подвижнике древног моравичког манастира.“

* Пошто је књига још свежа од штампе, хоћете ли за читаоце да откријете бар неке странице?

- Једини прави начин да се то открије јесте читање. То је додуше одавно превазиђено, нико више за тако што нема ни времена ни живаца, у моди су твитови и кратке језгровите поруке. Питати једног писца романа да укратко на брзака објасни шта је хтео и шта је казао на тих неколико стотина страна свога сочињенија и нема неког смисла, јер да је знао сажето, писао би афоризме или кратке приче. После толиког батргања, писац романа је уморан и изможден као долапски коњ. Нјегова накнадна објашњења су редовно досадна и испразна.

* Радња романа смештена је у неколико села и вароши мале општине Мокри До, а учесници су сељаци, нови богаташи, снобови, муваджије, дилери, мафијаши, новинари, једном речју шаролико друштво...

- Наше време је остварење мрачних пророчанстава и негативних утопија. Ни Замјатин ни Орвел нису могли ни приближно да погоде слику будућности. Толиког тумбања темељних људских вредности које су изграђиване у току дугих векова ни највећи циници и пакосници нису могли ни да замисле. Живимо у неком невероватном свету, као у Кероловој „Алиси у земљи чуда“. За све је то лоше, осим за писце. Писци могу да уживају јер им је све надохват руке, не морају да мамузају и киње своју машту у измишљању невероватних људи и догађаја, све им је надохват руке и пред очима, а медији их обилато засипају гадостима двадесет четири часа на дан, као да су им посред собе наместили отворену канализациону цев.

* Главни јунак, Јово Маслар, бунтовник са разлогом, напушта град у потрази за слободом мислећи да је ипак негде преостала нека оаза спокоја. Одлази у родно село, али то се показује као илузија, модерна времена су покорила сваки кутак.

- Свет се изгледа понаша по истом алгоритму, овим авионом који кружи унаоколо без неког јасно одређеног циља управља аутоматски пилот, господари се праве као да знају где се путује и да је све под контролом. Нема оазе, има само поспаних и мрзовољних ђака у пачјој школи. То је светски поредак од кога заклона нема. Двадесет и четири сата тај змај рига огањ, кроз тресак и грмљавину саопштава своје објаве. Да ли је то она срећна будућност са печеном кокошком на столу, како је благостање за своју земљу замишљао и прижељкивао Луј Четрнаести, а изгледа да ни комунисти нису били далеко од те наивне визије. Не у том смеру, рекао би Јово.

* Ваш Јово се, ипак, не предаје лако?

- Он је прзница и укољица, не можеш му ништа, ни да га поведеш ни да га потераш. Оштар полемичар, љути противник општеприхваћених стереотипа, упиње се да очисти ове Аугијеве штале од дебелих наслага свих тих лажи. Ми смо склони да наше најбоље људе склонимо негде у мрачни ћошак, а да јајаре и ништаке, зликовце и пробисвете уздигнемо и обоготворимо као националне хероје и узоре. Неће Јово никако да се прикључи милионима ошамућених и смушених које заводе прикладно обучени, лепореки и брзореки лафови и мазни мацани, не примећујући да они у ствари све време окрећу и обрћу неколико цака. Тој хипнози и наркози, успаванци и плетисанци супротставља он своја гледишта.

* У роману сте употребили два нова слова из црногорског језика, једно за глас најближи изговору шј, а друго за глас најближи изговору жј. Који је био разлог?

РОМАНИ НА “АМАЗОНУ“ * У ДИГИТАЛНОЈ форми, на највећој светској књижари „Амазону“, доступно је седам ваших романа. Јесте ли изненађени?
- Модерна времена доносе и неке предности за које нисмо ни слутили да су могуће. Када сам пре неколико година у новинама прочитао да је Стивен Кинг продао за један дан 500.000 копија у дигиталној форми, у трену сам наслутио да је наступио велики шок, много већи од онога када се појавила Гутенбергова штампарска преса. И заиста, за неколико година дигитална издања су потиснула штампана.

- По облику имена главног јунака Јова Маслара може се закључити да је из Црне Горе, Херцеговине или Западне Србије, у сваком случају из краја где се чују та два гласа за које су Црногорци додали уз постојећу азбуку још два слова. Неки ликови романа још увек говоре језиком својих предака. У неколико поглавља „Времена кокошки“ ликови су стари нежењени момци. Имитирао сам њихов говор и настојао да буде што вернији ономе како они заиста говоре, па сам искористио и та два слова. Не бих волео да ово звучи као некаква провокација или сврставање на било чију страну у најновијем лингвистичком окршају двају братских народа, али морам да признам да сам се обрадовао када су се појавила.

* Кажу да се у селима ужичког краја, нарочито онима која су удаљена од градских средина, и даље тако говори?

- Не знам зашто су Саво Мркаљ и Вук Караджић одступили од начела „пиши као што говориш” и зашто у њиховој азбуци нема тих слова, а још ми је мање схватљиво како то да сви ти наши језикословни институти, катедре и академије нису тај очигледни недостатак исправили. Нису нам проблем рогобатне енглеске фејсбуковско-гугловске упадице лајковања, таговања, даунладовања, јер то је „ин“. Са тридесет слова, па и са тридесет два, српска ћирилица остаје најсавршеније писмо на свету. То је говорио велики Ирац Джордж Бернард Шо, који је оставио у аманет неком виспреном Енглезу да енглеско писмо уподоби Мркаљ-Вуковом начелу и да га реформише по истом узору.

* Колико језик одређује личности, време и простор?

- Језик је писцу само алат, потрошни материјал, једино што има у рукама када зида своју грађевину. Не осећам никакву обавезу да говорим беспрекорно, у границама прописаних стандарда. Свако ограничење, ма какво било, свако туторисање осећам као насиље. А то се дешавало, дешава се и дешаваће се и томе краја нема. Под разним изговорима, политичари и аналитичари, историчари, учитељи свих нивоа са зашиљеним црвеним писаљкама исправљају, лекторишу и туторишу, као што су својевремено енглески пуританци умивајући сочни и живописни Шекспиров језик напослетку довели до језика Данијеле Стил и Сиднија Шелдона. Сви попују и мудрују као да је језик једном засвагда исклесан у карарском мермеру, као да се ради о мртвом латинском и старогрчком, а не о живом и живахном, кочоперном, својеглавом, дивљем створењу које кида узице које га сапињу.