ВЕЋ четврту деценију активан на домаћој уметничкој сцени, вајар Томислав Тодоровић је пример аутора чија стваралачка посвећеност и ентузијазам не губе на интензитету, али ни на континуитету. О томе најбоље сведочи изложба "Предели главе" којом је испунио Уметнички павиљон "Цвијета Зузорић". И то буквално - од пода до плафона. У основи Тодоровићевог стваралачког "вјерују" препознаје се здрава идеја по којој хуманизам уметничког дела не зависи од реалности уметничке форме, већ од њеног унутрашњег садржаја. У разговору за "Новости" зато и тврди да је на главама важније теме од лица. Јер, ту "станује" сива маса, одакле све и потиче и полази...

* Како вам је изгледало кад сте на једном месту видели сабране четири деценије свога рада?

- Потпуно сам био преокупиран најпре сабирањем дела, од Кикинде до Бора, а потом и поставком. На крају сам, коначно, видео да се изложба дели, као кров, на две воде. С једне стране су та дела од бронзе и камена, а с друге - рад од последњих 15 година у који уносим стакло. Реч је о различитим "носачима" ликовног и визуелног дела који на крају ипак творе целину.

* Опус је импозантан...

- Нисам могао да добијем девет скулптура из Музеја савремене уметности, којима је у овој ретроспективи апсолутно било место. Неке су у иностранству, низ их је у слободном простору. Али, о величини опуса и не размушљам. Мислио сам да је "Цвијета" већа док нисам у простор унео скулптуре.

* С обзиром на тему коју сте одабрали - верујете ли да се овде главни проблеми, па и могућа решења, крију баш у главама?

- Наравно, па тема јесу предели главе. Али, овде нема критике. Моја тема је постављена тако као да су све светлости света стављене у главу, у тај мали део тела који упија, привлачи и одашиље. Овде се ради о људима који су допринели напретку човечанства.

* Нема ли, ипак, ту и критике неких "српских глава"?

- Народ коме припадам је добар и талентован. А циљ, делање не одређује сам народ, па ни наш - то одређују империје које владају светом, и које се понашају тако као да је свет њихово двориште. Тим следом тренутно смо у дворишту које империја на власти сређује како жели. Последица је и наша културна политика, затворени музеји. То није до нас, јер ми имамо амбициозне људе и сигурно настоје да музеји прораде. Али, оно што је јаче јесте та глобална политика која на делу не може ни музејима да помогне.

* Мислите, дакле, да је инострани империјални утицај крив за стање у нашој култури?

- Апсолутно. Нико ко је у том дворишту, а нисмо само ми, не може пуно сам себи да помогне - почев од тога како се на глобалној светској сцени распоређује посао. Од малољудних држава поготово не зависи како се распоређују моћ и новац.

ОПСТАНАК ЈА сам пре човек континуитета него револуције. Најважнији је континуирани рад. Постојаност и истрајност су плодотворније од повремених радикалних "искакања".
Тако је и српска скулптура спасена захваљујући континуитету и трајању "Тере" у Кикинди, симпозијума у Бору, "Белог венчаца" у Аранђеловцу. Вредност тих уметничких станишта превазилази границе државе.

* Значи Србија је сасвим маргинализована?

- Тренутно и нажалост наш положај је такав. Ако је реч о култури и стварности у којој су два најзначајнија музеја затворена, онда не можемо говорити ни о организовању репрезентативних изложби какве је организовала бивша Југославија. Али, тада је био другачији распоред снага на светској политичкој и економској сцени. То је као партија одбојке, кад лопта не сме да падне на паркет, или оде у аут. Али, с друге стране "мреже" морате да имате партнера. Ако је ваш тим сам на терену - нема игре.

* Ако сад, као професор на Академији у Новом Саду упоредите стање са оним када сте пре четири деценије били студент - какве су разлике?

- То је огроман распон у времену и простору да би се могло упоређивати. Већ дуже време имам намеру да напишем књигу која се тиче коректура, тог изузетно важног, кључног односа професора и студента. Неку врсту историјата, кроз коју би се видело шта се говорило студенитима пре педесет и четрдесет година, а шта се прича данас и како је еволуирала та изузетно важна интеракција. Јер, данас је ситуација битно другачија него пре пола века. Ако ништа друго некад су у знатно већој земљи постојале само три академије, а сада на мањој територији има сијасет уметничких факултета. Али, ја не знам за професоре који раде лоше коректуре, а студенти су данас много образованији него некад. Ипак, чини ми се да је тај однос професора и студената данас бољи, отворенији.