Аутор „Енциклопедије архитектуре“, у шест томова, „Лексикона архитектуре и уметничког занатства“ - најбоље графички уређене књиге са прошлогодишњег Сајма књига, архитекта Слободан Малдини припрема „Лексикон дизајна“. У међувремену, угледни теоретичар архитектуре се вратио и пракси, управо је завшио пројекте за насеље од 250.000 квадратних метара у Новом Саду, лоцирано између Петроварадина и викендашког насеља Рибњак. Постојала су четири урбанистичка плана с детаљном анализом, с пуно пажње за околину, начин живота, савремене урбанистичке и архитектонске захтеве. Малдини је урадио решење које је прихваћено...

* Да ли и Београд са истом пажњом и обазривошћу води рачуна о сопственом изгледу?

- Београд се битно разликује од Новог Сада, који је мала средина па је отуд и пажљивија према свом наслеђу и грађењу новог. Београд није мегалополис, али је метропола где су се слили људи из свих делова бивше Југославије. Лепо је што је то мултинационални град и што се сви ту осећају удобно, што није случај са главним градовима нама суседних држава.

* Та отвореност има и мане?

- Као што постоји мултикултурализам, постоји и различито схватање архитектуре и урбанизма. У таквом конгломерату различитости има и пуно грешака. Београд је и лежеран град и град са крупним пропустима у урбанизму и изградњи. То је град са највећим дивљим насељем у Европи. Наши гости обавезно иду да виде Калуђерицу, то "самоникло" чудо какво не постоји на нашем континенту! Београд званично има три хиљаде бескућника и много више празних станова које нема ко да купи.

НАРОД ПЛАЋА - НА озбиљним инвестиционим плановима раде читави тимови, потом се бира најбоље, најрационалније решење. Овде се решења доносе преко ноћи - како политичар смисли. Неко је смислио да Београд мора да има највиши мостовски пилон у Европи, од 200 метара и преко ноћи је решио да сазида такав мост. Такав пројекат нико иоле образован у Србији не би направио! Јер, ако ништа друго тај је бар 50 пута скупљи од сличних пројеката. Е, сад тај мост стоји празан јер су се присетили да ту још фали тунел испод Сењака од безмало три километра, а с друге стране фали надвожњак до Тошиног бунара такође од три километра. Србија је пред банкротом, али има најскупљи мост у Европи. Праве се глупости, а то народ плаћа.


* Данас једва да се нешто и гради?

- Грађевинарство је у кризи. Гради се нешто мало индустријских објеката и, то су стране инвестиције. Парадоксално је да је последњим Генералним урбанистичким планом Београда из 2003. године предвиђено да се град неће ширити. Тад су унете и "најоптималније претпоставке" по којима Београд има 800.000 становника!

* Успавани експерти?

- Уместо претпоставки развоја унета је само могућност стагнације. При том је План из градског ткива изместио сву индустрију, што је можда концепцијски добро, али економски је то веома лоше. У раковичкој и новобеоградској индустријској зони планирана је станоградња. Укидам производњу, а да би неко купио стан морао би да ради, да производи. Слично је и са луком. Уместо да прави новац, она је предвиђена за рушење, а ту би онда требало да никне ексклузивно стамбено насеље...

* Реч је о интересу капитала?

- Основна бољка београдских урбаниста јесте то што касне за временом, за догађајима. Испоставило се да је лакше грађанима саградити хиљаде квадрата, него урбанистима да повуку пет линија лењиром. Другим речима, они који су радили генерални урбанистички план нису били свесни шта се догађа на терену. Тамо где су мислили да постоји зелени појас већ су, пре 10 и 15 година, биле изграђене куће и индустријске хале. Конкретно, реч је о десном појасу уз ауто-пут кад се из правца Шида улази у Београд. Апсурд је да онај ко ради план седи за столом и не одлази на терен. Више ни најлепши део раковичке шуме не постоји. Исечена је да би се дивље изградиле куће. Највише тог се "накотило" у време криза: блокада, ратова, преврата, у време Милошевића и ДОС-а...

* А сад, да ли је ред уведен?

- Сад је хаос легализован Законом о легализацији за који се не зна тачно шта је заправо.

* Како би се могао коначно увести ред?

- Нисам сигуран да је такво шта могуће. Проблем је што системски није уведен ред. И ако би неко покренуо иницијативу да се то регулише, нашао би се у ћорсокаку. Био би покренут управни спор који би трајао 10-15 година, па још и одуговлачење са жалбама - зграда би, како се солидно гради, можда већ била и урушена.

* Ту је и споро издавање дозвола?

- Зато имамо изграђене Шимановце, где је грађевинско земљиште постало 100 пута скупље него што је било. У Пећинцима је грађевинско земљиште постало 50 пута скупље. Инђија је постала мека за стране инвестиције, Пазова место где граде странци. Сви беже из Београда јер ту све може да буде, а и не мора. Систем не постоји, отуда апсурд на сваком кораку, почев од центра. Апсурдно је да власт хоће да сруши зграду Генералштаба Николе Добровића и да на том месту зида нешто много више. У непосредној близини је празан плац Компаније "Рад" или комплекс зграда бивше америчке амбасаде коју Американци покушавају да продају јер не знају шта ће с тим.

* Да ли атак на зграду Генералштаба значи и да нам није стало до наслеђа?

- То значи да нам ништа није свето. Имамо људе у власти или при власти који су непросвећени и не препознају шта значи наслеђе, урбана меморија, идентитет. Мало је оних просвећених чији се глас чује, а став поштује. Наша струка је толико деградирана да је то срамота за друштво!

ЗАВРЗЛАМЕ - СВАКОМ ко би дошао у Београд са милијарду евра овде би, наравно, пожелели добродошлицу. Али, ако тај неко хоће с тим новцем да уради нешто конкретно - испоставиће се да не може ништа.
У заврзламама, законским процедурама, жалбама... које трају годинама, тај би се новац изгубио.

* Не почиње ли то још од Архитектонског факултета?

- Београдски архитектонски факултет није ни на нивоу средње школе. О томе говоре резултати. Деца која изађу са тог факултета нису образована. Не знају ништа о самој архитектури, а још мање о пракси. Тако се школују неспособне генерације, али они заправо и нису предвиђени да се баве струком. Они су потребни професорима којих има око 120, више него студената на првој години. Од те деце се и не очекује да се укључе и баве архитектуром...


ПОЗНАТА ИМЕНА

- НАШ систем је урушен до те мере да у њему чак и не препознајемо проблеме. Уместо конкурса Беко зове Либескинда да му пројектује стамбено насеље на простору садашње луке. Звучно име познатог светског архитекте заправо треба да буде алиби за крупан пословни подухват инвеститора. Заха Хадид наравно није ни погледала "кифлу" коју је урадио њен биро подно Калемегдана. Тај пројекат иначе нема никакву додирну тачку са Калемегданом, са историјом града, са овим простором... Тај њен тренд је једна врста општеприхваћеног кича који данас влада у свету. Та чувена имена, иако не препознају специфичности терена и културе, треба да доведу до позитивне политичке одлуке да се користољубиви план спроведе.