Милан Спасић Папи: Све је мање душе у филмовима

НА Фестивалу европског филма у Пирану, награду „Вилко Филач“ за најбољу камеру добио је Милан Спасић Папи, за остварење „Кад сване дан“ Горана Паскаљевића:

- Веома ме је обрадовало признање са именом мајстора филмске фотографије Вилка Филача. Сам фестивал имао је јаку селекцију у којој су приказани и филмови из званичне конкуренције фестивала у Кану, Венецији, Берлину - каже Спасић, који међу наградама има и Повељу за допринос српској кинематографији, Плакету Југословенске кинотеке...

* Шта значи бити најбољи директор фотографије и колико је то важно за филм?

- Филм је колективна уметност, у којој редитељ и директор фотографије заједно „дишу“. Са Паскаљевићем сам, рецимо, највише сарађивао, и многа значајна признања добио кроз ту сарадњу, као што су награда „Бротхерс Манаки Интернатионал Филм Фестивал“ за „Буре барута“, награда борда Европске филмске академије за „Медени месец“, који је био кандидован за европског Оскара у свим категоријама. Директор фотографије је, дакле, формацијски гледано, најближи, и усудио бих се да кажем, најзначајнији сарадник редитеља, од кога зависи визуелни аспект филма. Они који успевају да нађу савршени баланс између задате теме и начина фотографског обликовања, заслужују епитет најбољих.

* Сарађивали сте са Сашом Петровићем, Ракоњцем, Макавејевом, Живојином Павловићем.... Да ли је код нас ваша професија ипак мало неправедно у сенци?

- Мислим да не. У питању је угао гледања и оптика. У свим филмским жанровима трудио сам се да са овим редитељима пронађем адекватан кључ за успешно сагледавање сваке филмске приче, без обзира нато у ком је она формату. Радили смо са искреном посвећеношћу, и зато сам одувек сматрао ирелевантним мерење појединачног доприноса филму апотекарском вагом. То што глумци приграбе мало више светла рефлектора је нормално - они су и најистуренији и гледаоцима најближи, јер се прича одвија и представља преко њих. Мало упућенији у тајне филма у сваком тренутку знају стварни допринос сваког сарадника на пројекту.

* Због чега је српски филм раније више био цењен у свету, и у којој је позицији данас?

- Кинематографија у којој су радили ови великани, и неки други важни аутори српског и југословенског филма, готово не постоји. За мање од пола века домаћи филм је еволуирао, променио разне фазе, и из корена се трансформисао. Преобратио се и продукционо, и естетски, и технолошки. Али, оно што чини старе филмове бесмртним су управо приче, бескомпромисност њених аутора, и храброст у тумачењу света. То је оно што се не мења, а што можда недостаје савременим филмовима. И душа. Све мање је има, а била је незаобилазна компонента највреднијих филмова.

* Шта вам је данас важно у професији?

- Искрен однос - не радим филм без вере у његов квалитет, посвећеност свих оних који су окупљени око њега, и без личне радости. То је оно што сматрам највреднијим у „мом случају“. Остао сам посвећен филму свих ових година, највредније и најзначајније тренутке живота досегао сам радећи, у тој симбиози са „његовим величанством“ - „покретним сликама“.

БИОГРАФИЈА

МИЛАН Спасић дипломирао је филмску камеру 1976. на ФДУ у Београду, редовни је члан УФУС и члан Европске филмске академије. Филмом је почео да се бави са 15 година, у Кино-клубу „Београд“, који је тада окупљао велику групу, касније значајних филмских уметника, а прве награде добио је као аматер, за режију, камеру и сценарио. Професионални рад започео је 1964, као асистент у петнаестак целовечерњих филмова чувеном сниматељу Александру Петковићу. Од 1969. као сарадник у РТ Београд снимио је стотине документарних и играних ТВ емисија, кратких и средњеметражних играних и документарних филмова, драма и серија. Од 1975. као директор фотографије потписао је четрдесетак филмова Пурише Ђорђевића, Јована Аћина, Паскаљевића, Горана Марковића, Шијана, Зафрановића... који су приказивани у Кану, Венецији, Берлину, Сан Себастијану, Торонту.