У НОВОМ филму Мирослава Момчиловића "Смрдљива бајка", љубавној причи о двоје људи који живе у шахту на ђубришту, који су одустали од свега, али имају потребу да буду заједно, једног од главних ликова игра Петар Божовић.

- Играо сам разне беднике, у претходном Момчиловићевом филму био сам клошар, а сада сам аванзовао - играм краља бескућника. Филм не говори само о љубави, то је прича о људима који су побегли од читавог света, осим једно од другог, који живе паралелни живот на контејнерима, у коме постоји устројство слично као у нашем животу - каже Божовић.

* Да ли је одређен датум почетка снимања, или је читав пројекат и даље финансијска авантура?

- Снимање би требало да започне на пролеће, ако Момчиловић ујури паре. "Смрдљива бајка" је била победник на конкурсу сценарија у Сарајеву, а заинтересовани су и многи европски продуценти који хоће да дају финансијску подршку, али не могу уколико филм прво овде не добије новац. Знамо колико овде има новца, за културу је издвојено нула шест одсто буджета, исто колико је дозвољено промила алкохола за нас који пијемо. Ми, иначе, и највише дајемо за културу, јер порез иде и од алкохола. У односу на то колико у Србији има пијанаца, да све те паре заврше у култури, она би цветала. Али, краду нам фондове, код нас је стално нека фатаморгана.

* Где ће се 1. новембра, на дан 200. годишњице Нјегошевог рођења, приказати ваш филм "Горски вијенац"?

- Немам појма, а волео бих да га прикаже нека телевизија, пре свега национална. Она по закону мора да брине о културној баштини, а пошто ми је РТС и помогао да урадим тај филм, надам се да ће се сетити због чега је важан 1. новембар. "Горски вијенац" сам снимио давних година, када ме је занимало да ли је могуће да се на основу оптужбе једне наставнице, која је Нјегоша пријавила као геноцидног писца, подигне бука до братоубилачког рата. Онда сам мислио - није ваљда мала Црна Гора крива за то, она је "шака јада што се бјеже у ове планине, што се нешће у ланце везати". И није - криво је дуго нечитање и неиграње тако врхунских дела, које повлачи и одсуство генерацијског критичког односа, и ствара духовну, моралну и образовну нехигијену.

* Колико је за уметност, али и за културу уопште, важан тај континуитет критичког односа који би свака нова генерација требало да има?

- Сећам се представе "Чекајући Годоа", која је због цензуре једва била направљена, па је била и забрањена, а после много година и обновљена у Атељеу 212. Дошла је нова млада публика, која је уживала и смејала се ономе због чега се пре тога могло ићи у затвор. Сваком уметничком делу неопходан је такав генерацијски критички однос, али код нас постоји нека забрана, свесна или несвесна, цензура јавна или аутоцензура, неки кошмар за који не постоји право објашњење. Имамо пример врхунских дела Слободана Јовановића - она су дуго била забрањена, иако је Јовановић један од највећих српских интелектуалаца, и то зато што је био председник избегличке владе. После много деценија на крају су и објављена, али су тада већ изгубила генерацијско интересовање и значај, и морала су изнова да се оживљавају.

* Ви ћете ипак обележити јубилеј владике Рада?

- Две стотине година рођења нашег највећег песника у кога се сви куну, али та година пролази празна. Мислио сам да ће Народно позориште радити "Горски вијенац", али сам добио одговор да Нјегош није предвиђен. Зато сам одлучио да у највећој културној институцији у Срба, на Коларцу, факултету који сам похађао, и за који знам да га никада нећу завршити, дам допринос сећању на Нјегоша. Направићу 2. новембра прво јавно читање "Луче микрокозма". Кажу да је "Луча" тешка за сцену, да је филозофија, и зато хоћу да је читам, да покажем и да објасним да није истина да је Нјегошева књига тешка, него да је нешто што би људи могли да имају у джепу. Наступаћу заједно са Првим београдским певачким друштвом, које је недавно славило сто шездесет година постојања, и позивам публику - дођите, господо, одвојите сат и по времена, неће вам опанути круна! Ако пропустите "Фарму", она увек има репризу. А ионако сте на "фарми", само тога нисте свесни, а у каквој сте улози, одаберите сами!

* Када бисте правили документарац о нама, шта би све стало у тај филм?

- Свашта се догодило у ових шездесет и кусур година, али мени је и данас остало важно питање слободе. Док сам био млад нисам се освртао, имао сам циљ који се ваљда понесе из детињства: да читаш кад није обавезно, да посматраш људе и будеш поштен... Оно што сам тада најснажније осећао је слобода избора - најслободнији сам био кад сам живео на голој улици. Иако млад, већ сам био човек са свешћу о томе шта нећу, а да хоћу нешто друго. Нисам сигуран да данас млад човек, а ни старији, има слободу избора у било чему. Сада се све кроји унапред, а једини критеријум је да ли је нешто исплативо, колико је комерцијално, престижно. Ако се школујете за професију која ће вам се исплатити, а не за ону коју волите, ако бирате жену, пријатеље, партију, па и цркву и Бога који вам у том тренутку могу дати финансијску и другу подршку, ако говорите само оно од чега се аванзује и профитира, онда се и с правом морате питати шта се то догодило са нама, и зашто је толико дуго црна комедија једини могући документарац о нама.

ДУХОВНИ СПАС - НЕ може с једне стране бити Свети Јован, Свети Сава, а с друге криминалци као способни људи. Све смо побркали. Дозволили смо да су се ствари до те мере испрљале, да смо изгубили самодостојанство. Нису српска традиција ове вулгарности које нас свакодневно нападају са телевизија, из новина, са улица, стадиона, из школа, у професији... Није постојало у нама то просташтво да уништавамо све чега се дохватимо, и дрвећа, и старих фасада, и кафана, па и љубави. Гледам момке који пролазе поред најлепших девојака и не погледају их уопште, него причају мобилним телефоном. По мени, нама је једини спас нешто што бих могао да назовем духовном обновом. Тиме сам се заносио пре десетак година, све док неким познаницима, међу којима је био и човек који је доста тога искусио у животу, нисам испричао шта бих радио. Тада ми је он, одушевљен читавом причом, рекао: "То ти је велика ствар, само види прво с полицијом."

* И, шта се догодило?

- Чак и онима који су сада господари света, на челу са бабом Великом Британијом и њеним Комонвелтом, као и њеним несташним, прејаким унуком Сједињеним Америчким Државама, који гледа како ће сатрти Европу као конкуренцију, дешавале су се теже ствари у историји, него нама. Али, у раној историји. У савременој, на крају 20. века, ми као народ можемо бити пример глупости, јер смо све урадили да би Запад правдао понашање према нама, и сав цинизам и лицемерје. Ми смо изгубили себе и своју духовност, заборавили вредност морала, породице, вере, цркве, школе, судства и важних институција које су стубови друштва. Не може ђак који пребије учитељицу да не одговара за то, а ни његови родитељи. Не може министар просвете да држи предавање о Светом Сави, а да му сутра штрајкују сви наставници у Србији, и да он не поднесе оставку. У којој то земљи још има?

* Чему данас верујете?

- Иако је апсурдно говорити о правди када се глобално афирмише неправда, верујем у њу. Правда је мени одувек била у породици, у васпитању, на пољима на којима си могао да се такмичиш у томе шта је праведно. Верујем у оно што је о нама писао владика Николај Велимировић, један од највећих српских духовника и интелектуалаца, кога смо такође изблатили, који је толико волео своју земљу да је био њен највећи критичар. Да су га слушали Срби, и да га је и црква слушала, а није, другачији бисмо данас били и другачије живели. Овако, урадили смо оно што смо одувек радили са онима који нам нису ласкали - прогласили смо га народним непријатељем.

* Шта су сада ваше љубави?

- Мале ствари ме чине срећним. Волим кад одем у Ивањицу, па видим младе људе који направе нешто у част великог писца Бранислава Нушића, а нису у партијама и друштвеним кружоцима. Важно је бити за Нушића и за Ивањицу, а не за партију. Партија изнад свега не постоји, тај идеализам нас је скупо коштао у историји, када су људи у име партије убијали рођеног оца и газили светиње. Ако говорим о свом микросвету, заљубљен сам у свој посао, у Снежану, у живот, у страст.

То је једини начин да се заиста проживи живот, тај мали тренутак који смо ко зна због чега добили. Тужно је посматрати живот, а не бацити се у његову реку. Знамо оне којима је стално хладна вода, врућина лети, а и киша им смета. Они заврше са реченицом мојих старих баба, које кад се пронесе сандук неког човека који је тако живео, а у ствари не живео, кажу: "Боже, Боже, зашто си му живот дао". То је најстрашнија клетва. Изгледа као да није, а заправо јесте.


ПРИЈАТЕЛЈИ И НЕПРИЈАТЕЛЈИ

- ЧОВЕК увек мора да крене најпре од себе - треба да зна да у ствари нема непријатеље, да му је највећи непријатељ он сам, како каже владика Николај Велимировић, и да непријатељи нису непријатељи, него сурови пријатељи. Сећам се како је Русија ћутала кад су нас бомбардовали у оној "хуманој" акцији "Милосрдни анђео" - пошаљу два-три уметничка друштва да нам играју "Каљинку" на Тргу републике, а онда нас Американци спрже те ноћи. Сећам се и шта је говорила моја тетка која ме је подигла, кад се напије мој ђед, па га чекамо за ручак, јер је некада био ред да се породица окупља, да не једе како ко стигне. Она би, већ љута што га нема, закукала: "Еј, ракија је свакоме кућу ископала. И жена“. А онда на крају каже: „И Русија!"