ВЕЛИКИ писац, заклети усамљеник и борац за правду Петер Хандке, прошле недеље је изненадио европску књижевну јавност, и први пут после двадесет година наступио у Немачкој, читајући свој превод песме Владислава Петковића Диса "Можда спава". Била је то кулминација књижевног скупа у препуној дворани музеја "Кунстзамлунг", а Хандкеов наступ и преведени Дисови стихови изазвали су громогласан аплауз одушевљене публике.

Хандке се, заправо, није појавио на фестивалу поезије у Диселдорфу као писац, него у улози преводиоца збирке песама познатог грчког песника Димитрија Аналиса, који је писао на француском језику. На округлом столу, Хандке је надахнуто говорио о превођењу поезије и пријатељству са Аналисом, затим је са својом женом Софи Семин Хандке читао Аналиса у оригиналу и у преводу.

Мало се зна да је Хандке превео укупно 38 књига. Преводио је и прозу и драме, са француског, енглеског, старогрчког и словеначког језика, и то велика имена.

У другом делу песничке вечери Хандкеу се придружио и српски писац Жарко Радаковић, његов преводилац на наш језик. Говорили су о заједничком превођењу Дисове чувене песме, током недавног Хандкеовог боравка у Чачку, где му је уручена почасна Дисова плакета. Радаковић је немачкој публици прочитао песму у оригиналу, а онда је Хандке говорио "Можда спава" на немачком. Ово је, по Хандкеовим речима које нам је пренео Радаковић, био уједно и последњи његов књижевни наступ у Немачкој, што је догађају дало посебну тежину.

ПРИЗНАНЈА ХАНДКЕ је у априлу ове године био гост наше земље и том приликом примио Златни орден за заслуге од председника Србије Томислава Николића, награду "Момо Капор" за роман "Моравска ноћ" у издању СКЗ, Повељу о избору за иностраног члана САНУ, за ког је изабран у новембру прошле године, као и знамење Академије наука и умјетности Републике Српске. Хандке ће, како "Новости" сазнају, крајем следеће недеље посетити Бањалуку.

Свој превод Дисове песме, иначе, Хандке је великодушно поклонио Завичајном одељењу чачанске библиотеке, чак се на тим папирима и потписао ћирилицом. Колико је овај поклон драгоцен српској култури, говори чињеница да западноевропске земље одавно немају дилему да ли је Хандке један од највећих живих писаца континента, те да су његови рукописи изузетно скупоцени и тражени као прворазредно културно благо.

Тако је Хандке наступом у Немачкој пред европском јавношћу још једном исказао своју велику наклоност према Србији. Наиме, песник Аналис, који је преминуо 2010, припадао је кругу Хандкеових блиских пријатеља у Паризу, поред истакнутог сиријског песника Адониса, кога је Хандке такође преводио на немачки. Аналис је дуго радио у дипломатској служби Грчке, био је против распада Југославије, и залагао се против анатемисања Срба у последњим ратовима.

Диселдорф, иначе, има посебно значење у Хандеовом животу и стваралаштву. У том граду му је 2006. године додељена велика награда „Хајнрих Хајне“ за књижевност. Тада се више посланика градске скупштине успротивило одлуци жирија, због пишчевих просрпских текстова. Хандке је због тога одбио Хајнеову награду и новчани део од 50.000 евра, а "алтернативну награду" у истом износу, коју су скупили берлински писци, редитељи и други донатори, Хандке је поклонио Србима у Великој Хочи на Косову.

Угледни писац и хуманиста је у Диселдорфу живео половином шездесетих година, и ту је написао драму "Псовање публике", његов први велики успех у позоришту. У њему је и зачео пријатељство са режисером Вимом Вендерсом, који је у то време још желео да постане сликар. Заједно су окречили Хандкеов стан и почели да раде на филму "Голманов страх од једанаестерца". Круна тог пријатељства и сарадње је филм "Небо над Берлином".