СЛИКАР Циле Маринковић све ређе може да се види како четкицом кроти бескрајно плаветнило париског неба, а све чешће како очијука с ружама београдских ветрова на врху једног солитера изнад Каленићеве пијаце.

* Парижанин или Чубурац?

- Подједнако. Долазим сад више у Београд. Прија ми. Не могу без Париза, али ни без Београда. Једно без другог не иде. Београд, мој родни град, у ком живе неки мени драги људи. Париз, где имам своје сликарско место у контакту с Европом и светом.

* Протекле недеље ни у Београду, ни у Паризу?

- Био сам на Бијеналу у Венецији и успут, с пуно узбуђења, посетио Ровињ, у ком сам провео сликарску младост и за који ме везује много успомена. Ту сам, у Завичајном музеју, излагао седамдесетих и осамдесетих с Ољом Ивањицки, Мићом Поповићем и осталим великим именима. Нисам у Ровињу био двадесет и више година, још од почетка овог последњег рата. Ништа се није променио. Сад се буди. Поново долазе Београђани. Нјега су Београђани и направили југословенским Сен Тропеом. Следеће године ће ми организовати изложбу, а монографију ће да припреми моја кћерка Даница.

* Је ли Венецијански бијенале оправдао очекивања?

- Венеција је увек занимљива, од концепта до слике. Централни павиљон је био најзанимљивији, с трансавангардом, коју је први лансирао њихов критичар Бонито Олива, и с којом имам доста додира, толико, да сам у једном тренутку помислио да и сам излажем. Тај део Бијенала је далеко најбољи, јер је ту присутна права слика.

* Држимо ли корак са светом?

- У Србији је стасала изузетно даровита млада генерација уметника, којој само треба дати подршку да се отисне и направи нешто.

* Шта су наши адути?

- Од Паје Јовановића, Милана Коњовића, Петра Лубарде, одувек смо били у жижи. Увек смо имали јако изворно сликарство. Били смо аутентични. У уметности, и уопште. Н