НЕКИ глумци имају педантну евиденцију своје каријере, у сваком тренутку располажу податком о бројчаном стању својих рола и признања, али Борис Исаковић није од тог соја.

Улоге и награде не евидентира, али признаје да му је гран-при, освојен на недавном 48. Сусрету глумаца у Нишу нарочито прирастао за срце, јер је у улогу Страхиње у филму "Одумирање" уложио велико пријатељство са члановима екипе, све своје глумачко искуство и додатну емоцију за тог обичног човека, кога је тумачио на платну.

Један од наших најцењенијих глумаца тренутно води битку са недостатком времена, јер упоредо носи неколико позоришних представа, снима филм, предаје на Академији уметности у Новом Саду и директор је драме у Српском народном позоришту.

- У последње две године нагомилао ми се велики број позоришних представа, па сам двадесет и више наслова месечно, колико сам имао на београдским и новосадским позорницама, сада свео на разумну меру, на бројку седам, највише осам - каже Исаковић у интервјуу "Новостима".

РЕЈТИНГ И "ИНЦИДЕНТИ" * За разлику од филмова, у новим ТВ серијама не оскудевамо, али у том мноштву готово је немогуће издвојити више од једне или две које су заиста привукле гледаоце. Зашто?
- Зато што у старту продуценти мисле на рејтинг, а модел су им неке турске или латиноамеричке серије. Они мисле да не постоји другачија публика, што није истина. И онда се деси "инцидент" попут серије "Вратиће се роде", која није ишла на карту комерцијале и таква топла, људска прича освојила је гледаоце. Е, продуценте треба убедити да је могућ спој уметничког квалитета и нечег што је комерцијално.

* Управо сте завршили снимање филма "Небо изнад нас", дебитантско остварење холандског редитеља Мариноса Гротхофа о НАТО бомбардовању Србије 1999. године. Шта карактерише вашу улогу Слобе у том филму?

- Слоба је радник на РТС-у, реализатор програма и у дилеми је како да поступи у тренуцима када се очекивало да зграда буде бомбардована. Он се ломи да ли да евакуише запослене или не, како да поступи у тим драматичним тренуцима.

* У недавном серијалу, "Новости" су анализирале тематику нашег савременог филма и утисак је да многа остварења не одсликавају ово време. Какав је ваш утисак?

- Нама не недостају даровити писци, редитељи и глумци. Сигурно је да не постоји проблем у инспирацији јер живимо толико динамичну и превртљиву свакодневицу да тема за филм има свуда око нас. Али, проблем је што се снима премало филмова. Сигурно је да негде у неким фиокама чаме неки добри сценарији који чекају боља времена.

* Када бисте ви били у прилици да режирате филм, коју бисте тематику одабрали?

- Имам већ дуже време неке идеје, почев од сагледавања живота у Новом Саду, па шире. Имам чак и серију од 10 епизода, коју смо написали мој отац и ја. У односу на Београд, Нови Сад је у смислу филмске и ТВ продукције веома запостављен. Не разумем зашто је то тако када овде имамо све потребне ресурсе.

* Имате ли идеју и за филм?

- Имам. Већ дуго се носим мишљу о филму који би показао колико смо ми људи, упркос неким различитостима, заправо једнаки у својим једноставним жељама и сновима, без обзира на којем крају планете живимо. Урадио бих то са малом екипом, а највећи трошак би нам биле авионске карте.

* Када се осврнете унатраг, можете ли издвојити неку своју филмску улогу у којој данас, да је снимате поново, не бисте ништа мењали?

- Тешко питање, али не морам да идем далеко унатраг. Лик Страхиње у "Одумирању" ми заиста много значи. Волим и улогу Тодора у "Круговима", али улога у филму професора Боре Драшковића "Вуковар, једна прича", била је прекретница у мојој глумачкој каријери.

* Позоришту сте се давали нештедимице. Шта је за вас толико магично у театру?

- Позориште је тешка дисциплина, али заиста магична. Оно вам дозвољава период проба, прилагођавања, студирања улоге. А, у филму, барем овако како се код нас то снима брзински, немате ту могућност. Позориште је обогатило мој начин размишљања, схватања живота. Непрестано сам у "контакту" са најумнијим људима од пера, попут Шекспира, Чехова, Брехта, Нушића.

ОСЕЋАЈ ЗА ДУХОВИТО * Чезнете ли још увек за улогом у доброј филмској комедији?
- Да. У Србији се некада неговала здрава добра комедија, имали смо изражен осећај за духовито, али се то негде последњих година изгубило и претворило у подилажење општем укусу, што никуд не води. Добром културном политиком стање се може релативно брзо поправити. Да се тачно означи шта је шунд, а шта квалитет, имали смо некада такву праксу.
* Због тога студентима често говорите да се држе класика, да читајући их "расту" са њима?

- То су мудраци који су спознали човекову ћуд у танчине још пре четири, пет векова. Тој њиховој "дијагнози" ни данас нема шта да се дода, већ само да се упија и учи од њих. Не волим када глумци или редитељи настоје да надмудре такве писце, допишу их и искриве до непрепознатљивости. Увек сам таквим улогама прилазио с великим поштовањем, никада се нисам дрзнуо да помислим да сам паметнији од њих. Па, погледајте само Нушићеву "Госпођу министарку" или "Сумњиво лице", ти наши карактери су савршено "ухваћени", њима се заиста нема шта додати ни данас, а ни за пар стотина година.

* Да ли је неочекивано велики успех представе "Одисеј", рађене у копродукцији шест српских и хрватских позоришта, заправо сигнал да је то пут до квалитета?

- Очигледно. "Одисеја" је видело седам хиљада људи, а мислим да ће се исто догодити и са комадом "Шекспир у Кремљу" Ленке Удовички, рађеном у копродукцији СНП и театра "Улисис" са Бриона. Премијерно, представа ће бити изведена 10. октобра, а карте на билетарници СНП су већ готово распродате.

* Као директор драме нашег најстаријег театра, ухватили сте се укоштац са беспарицом. Колико премијера за ову сезону планирате?

- Планирао сам осам премијера, али ми још ништа нисмо до краја прецизирали. Наш оснивач је покрајина и можемо да рачунамо само на тај буджет. Влада Војводине и секретаријат за културу су нам много помогли у припреми "Шекспира у Кремљу". У плану је рад са редитељима Борисом Лијешевићем, Егоном Савином, Видом Огњеновић...

* Може ли СНП остати једно од водећих позоришта у Србији без озбиљније финансијске потпоре државе?

- Ово позориште је национална институција и природно је да о њему брине и држава. За мене је велико охрабрење именовање Ивана Тасовца за министра културе. Направио је чудо са Филхармонијом, а верујем да ће учинити све што је у његовој моћи да се у комплетној српској култури ствари помере у добром правцу.