ОВА књига написала се сама. Није било потребно ништа више него склопити кроз време расуте делове сећања и наћи им право место. Ово је прича о нашем оцу каквог ми памтимо. Испричана је кроз делове његових текстова и кроз фотографије. Замислиле смо је као књигу за све оне који су пропустили најзанимљивији део романа о њему, то јест почетак. Ово истичу Ана и Јелена Капор, које су приредиле "Породични албум" у издању "Албатроса плус". Са странице ове несвакидашње књиге помаља се мање познат интимни Момин лик у свакодневним приликама и околностима.

Рођена у Београду 1968, Јелена је дипломирала на клавирском одсеку државног конзерваторијума у Софији, постдипломске студије завршила у Америци, а живи и ради као професор у Београду. Наследивши очеву љубав према кичици, Ана (1964) је дипломирала сликарство на Академији лепих уметности у Риму, где живи са супругом и сином Луком. Када су пре неколико месеци почеле са прелиставањем породичних фотографија, нису ни слутиле да ће се то завршити књигом. Свака фотографија коју су узимале у руке, кажу, враћала их је у године када је настала и подсећала на неке очеве књиге и забелешке које је писао у то време. Бирале су не најлепше фотографије, већ оне које су се односиле на тренутке који су за њих били драгоцени.

- Тата нас је често фотографисао и на Ади. Волео је да нас води тамо и да нас онда пусти да саме управљамо чамцем све до једне (само нама познате) тачке, где смо мотор искључивали и онда цурили низводно. Наш брод на Сави се звао "Ада", баш као и књига чије смо странице искористиле да дозовемо то време. Било је само потребно пронаћи текстове који говоре о тим тренуцима и поделити их свима онима који ће имати ову књигу у рукама. Ово је прича о нашем оцу каквог га ми памтимо.

ДЕЦИ И УНУЦИМА У АМАНЕТ ПИТАЈУЋИ се једном приликом шта би требало оставити деци и унуцима што им нико не би могао порушити или одузети, Капор је одговорио такође питањима: "Можда какав поуздан занат, који се може обављати под свим системима и околностима? Или само добро васпитање, знање језика, који ће им помоћи да се иселе трагом давних сеоба? А можда је најсигурније - наоружати их презиром према поседовању, помоћу кога ће напуштати своја гнезда лака срца, звиждучући и са рукама у джеповима?"

Ана се посебно сећа узбуђења са којим је читава породица ишчекивала сваки нови број "Базара" у којем су у наставцима излазиле "Белешке једне Ане":

- И наша мајка се зове Ана, па сам дуго морала да одговарам на питање која је од нас две Ана из "Базара". Сећам се и како је мама прекуцавала татине прве текстове док смо се нас две играле у пространом стану у Кондиној улици. Велики број фотографија у књизи снимљен је баш у тој кући. Наш дом је остао заувек забележен на овим црно-белим снимцима и урезан у нашу свест, иако већ дуго не живимо у њему.

Јелена призива заједничка путовања на којима им је отац користио сваку прилику да покаже неко ново место: "Са истим ентузијазмом нам је откривао неки мали град у провинцији, као и велике европске престонице." Било је то, додају сестре, када је Момо чекао да му се догоди "чудо". Време када је написао своје прве и њима најдраже књиге, које ће га касније учинити познатим писцем.

- То "очекивање чуда" је сигурно једно од најдрагоценијих сећања које имамо на њега. Они који су дошли после, нису били део тог сна. Због тога их нема на овим страницама. Иако заборављен и потиснут, тај сан је у овој књизи опет нашао своје право место, једнако снажан и чист као у тренутку када је настајао. Ово је за нас нека врста интимног времеплова, незавршена скица за портрет нашег оца, као и сећање на време које смо провели са њим.

На одабраним фотографијама остали су забележени тренуци којима се и сам Момо мислима и пером често враћао. Међу њима су шетња са мајком Бојаном сарајевским улицама, неколико месеци пре него што ће погинути, штитећи га својим телом, у априлском бомбардовању 1941; слика оца Гојка, који је као резервни официр краљевске војске четири године провео у логору; нежни љубавни загрљај са супругом Аном, рођења ћерки и шетње са њима по Ади, дружења у породичном дому; фотографије са пријатељима Игором Мандићем, Бранком Ћопићем, Зуком Джумхуром, Лјубивојем Ршумовићем, Арсеном Дедићем, Златком Црнковићем, Душаном Джамоњом, Мариом Фанелијем и наравно, фотографије са Моминим најдражим другаром, унуком Луком.

А у одломцима из популарних књига намах се препознаје глас и стил духовитог, меланхоличног и душевног писца: "Шта се догодило за ових последњих 40 година у Београду? Ништа нарочито. Старе сељанке на Зеленом венцу још ме зову сине, а девојке по кафићима ми се већ обраћају са чико! Моје вршњаке Београђане зову, због тога, прескоченом генерацијом. Сувише млади да би били народни хероји - сувише стари да би играли кошарку. Прескочили су нас и очеви и сопствена деца."

Жал за прохујалом младошћу знао је и овако, у крокију, да изнесе: "Једанпут давно, био сам још дечак, у трамвају број два, уступио сам место једној 'постаријој' дами од 30 година. Јутрос ми је у истом трамвају уступила седиште једна љупка девојчица од осамнаест! Између та два догађаја протекао је мој живот, вртећи се непрестано укруг, баш као и трамвај двојка."

Склапајући "Породични албум" Ана и Јелена Капор имале су на уму и ове очеве речи:

- Питам једног избеглицу чега му је жао, а он ми каже да највише жали за једном кутијом од ципела у којој су остале све његове фотографије, слике родитеља и пријатеља. "Знам добро, све ћу опет створити, и кућу, и имање, и намештај. Само више никад нећу бити млад да се поново сликам".

БИО ЈЕ СРЕЋАН ЧОВЕК

- НЕ знам колико живота треба да одживи један писац. Мислим да ту нема правила. Нема ни суда - каже рецензент књиге Тијана М. Ђерковић. - Захваљујући овом дирљивом и зналачки сложеном Анином и Јеленином албуму, уверена сам да су љубитељи Капоровог пера, тачније портабл писаће машине "Оливети" и кичице добили заиста вредан документ о пишчевом животу, неопходан и незаобилазан за целовито схватање свега што је створио. Листајући овај албум, схватила сам да је оно што природно избија из свих Капорових књига истинито: Момо Капор је био несумњиво срећан човек.