У ПРИВИЛЕГОВАНУ групу глумаца која има награду за животно дело "Павле Вуисић", коју Удружење филмских глумаца Србије додељује за изузетан допринос уметности глуме у домаћем филму, ове године ушла је Вера Чукић.

Чињеница која свакако даје и додатну занимљивост везану за причу о овогодишњем лауреату јесте то што је Вера Чукић започела филмску каријеру управо са Павлом Вуисићем, када је као 15-годишњакиња 1958. дебитовала у филму "Кроз грање небо" Столета Јанковића. Онда су дошле улоге младе преступнице у остварењу "Ко пуца отвориће му се" Марка Бабца, па изазовне маћехе у "Имам двије маме и два тате" Крешимира Голика, кафанске певачице Беле Секе у филму "И Бог створи кафанску певачицу" Јована Живановића, Анђе у антологијском серијалу "Поробджије"...

Данас, након 55 година, ако би се направио најпрецизнији списак њених остварења, на њему би било око 30 филмских и 14 ТВ улога, и још око 54 лика у ТВ драмама и сличним формама. На овај "салдо" долази и репертоар у Народном позоришту, у коме је као првакиња провела више од 30 година, и бројне улоге које је имала у Атељеу 212, у његово најавангардније време.. Највеће признање за то, како каже, јесте диван осећај што су људи приметили тај рад, и узвратили тако што су показали да га цене.

* Како се осећате кад "сабирате" оно што сте урадили - сматрате ли да је било свега довољно - улога, аплауза, признања... или се можда могло још нешто додати овом "збиру"?

НАЈВЕЋИ ЖИВОТ * Можете ли да издвојите оно што је за вас лично најузбудљивије када је реч о филму, да ли је уметност заиста већа од стварности?
- Ништа, па ни уметност, не може да буде веће од живота. Уметник само упорно покушава да бар мало разјасни дрхтаје духа у човеку, тај смисао који сваког од нас гони да постојимо и настављамо, испуњавамо саће живота...
Или, пак, да откријемо шта неког гони да од свега одустане.

- Сада сам слободан уметник и примам пензију, али нисам "у пензији". Када се појави лик који ме заинтригира, кренем да га радим са истим заносом као и сваку улогу до сада. Колико је људи на свету, толико је душа и судбина које уметник може да тумачи, и тај изазов је непресушан.

* Шта је филм за вас био некада, колико је остало од илузија које сте имали и према професији, и према себи?

- Филм има велику могућност и помоћ технике у односу на неке друге уметности, а ту је и крупни план који је, по мени, најзначајније што филм даје. Ту је и могућност исправке, и помоћ монтаже, а наравно, и огроман аудиторијум. И данас, као и некада, снимању прилазим као да је први пут - горим док радим и радујем се. Ако би те илузије нестале, не бих могла да играм. Сумња у смисао оног што радим избрисала би сваку чаролију, поткопала би и однела сваки темељ сазнања, и ја више не бих била глумица. Знам да је филм због непосећености филмских дворана сада у кризи, можда ће тако и нестати али, као слика живота коју уметник ствара или документариста износи сигурно ће опстати. Са петнаест година сам први пут заиграла на филму а то је више од пола века. Од тада се и техника много усавршила, све је лакше и једноставније, а снимљени материјал може одмах да се види. Све је, дакле, боље и лакше, али суштина је иста: стани у кадар, и покажи душу.

* Многи ликови које сте одиграли данас се убрајају у култна остварења некадашње ју кинематографије. Шта бисте издвојили од тих жена којима сте давали своју душу?

- Све улоге које сам одиграла, осим можда две, веома сам волела, и давала сам им све до чега сам била у стању да дођем.
Када се заврши представа или снимање, лик који сам била, увек би још неко време живео са мном.

Некад сат-два, некад мало дуже.
Али сутра је нови дан, и долази нова представа, и нови лик који треба да будем.

Дешавало се да, пошто сам играла у репертоарском позоришту, за месец дана будем двадесетак пута неко други. Ако уз то и снимам нешто за ТВ, филм или радио, додам својој палети ликова још који.

А пошто сам професионалац, истренирана сам да свој приватни лик сачувам у великој мери од свих других који у мене долазе из дана у дан.

Наравно, увек се да и нешто од своје личности, али се као блиско узме и нешто од те друге.

Узајамно се градимо, и ја глумица и моји ликови. Играла сам велику класичну литературу - Шекспира, Достојевског, Молијера, Горког, Бору Станковића, па је нормално да сам проучавала њихова дела, размишљала о њиховим ставовима, ширила своја схватања и погледе поредећи сазнања, и све је то и приватно и професионално утицало на мене.

ЦВЕТА, БУБА, СОФКА, ЧОМБЕТОВА МАЈКА... ВЕРА Чукић остала је незаборавна и као Ана Вагнер у "Ножу", Цвета у "Македонској крвавој свадби", Елејн Харпер у "Арсенику и старим чипкама", подстанарка Катићка у "Самцима", Дора Куртела у "Нашим приредбама", Буба у "Жутој", Рајка у "Ђавољим мердевинама", удовица Фема у "Спиритистима", Барбарела у "Тигру", мама у "Срећној породици", Лјубица у "Савамали", Софија у "Кожи", Олга у "Јагуаровом скоку", Чомбетова мајка у "Сивом дому", Нађа у "Роману о Лондону", госпођа Лидија у "Ортацима", удовица Сарка у "Ожалошћеној породици", Верослава у "Метли без дршке", Кифлина мајка у "Заборављенима", Ана Николић у "Дневнику увреда 1993.", Милка Гргурова у "Театру у Срба", Маца Јакшић у "Горе - доле", Нинина мајка у "Рањеној земљи"... Последњих година добила је симпатије као Милијана у "Сељацима" и Бисенија у серијалу "Мој рођак са села".

* Играли сте готово све карактерне типове. Какве су те наше жене - јесу ли заиста увек жртве некаквих околности и предрасуда, страдалнице и паћенице, или су можда храбре јунакиње сопствених живота?

- Сви људи, и успешни и они други, јесу јунаци својих живота, и сви покушавају да нађу своје место у постојању. Играла сам и трагедије, и комедије, и авангардно позориште, значи све врсте приступа том грчевитом трагању за смислом сопственог живота.

И свуда су препреке друштвених околности, предрасуда, неумерених жеља, нетачних процена, неједнаке снаге...

* Постоји ли улога које бисте се данас можда одрекли, коју бисте избрисали из ваше професионалне биографије?

- Сигурно да бих неке улоге или сцене сада другачије одиграла. Два пута сам играла, зато што сам морала, исте улоге, а нисам их волела. И нећу их именовати, оне су давна прошлост.

* И данас сте синоним глумице - лепотице. Да ли су вам лепота и женственост помогли у каријери, или одмогли?

- И једно и друго - лепота ми је и помогла и одмогла. Али нисам се обазирала на то. Играла сам своје жене онако како сам мислила да би оне требало да изгледају.

* Шта је оно најважније што сте научили о животу и срећи?

- Учим и даље.

* Постоји ли нешто што сте научили од свог мужа, Гордана Михића, и како је било делити и реалан и уметнички живот?

- Гордан и ја заједно смо четрдесет пет година. Много шта се у нашим животима испреплетало, сада, после толико времена, готово смо као једно биће.

* И ви и ваша породица живите помало инкогнито. Шта је разлог тој дистанци?

- Повремено су нам баш потребни тишина и издвојеност. Одемо у нашу кућу на селу - ваздух чист, чују се само птице, понеки пас, свађа неких мачака, неко у даљини коси траву, зује пчеле...

Ту постоји идила. Али постоје и интернет и телефон, па су ту ипак вести свих врста. Свака цивилизација имала је свој климакс, своју декаденцију и пад.

Још увек је присутна страшна ера ратова, неморала, људског пада и покушаја да се створи нови ред ствари и међусобних односа.

* Припадате времену другачијих вредности у сваком смислу. Шта се то десило са нама, ко ће нас излечити од толике баналности, неваспитања, непоштења, вулгарности...?

- Како песник каже: "Сами себе заплићемо, сами себе отплићемо". Верујем да ће се тако некако десити и са нама.