ИНОВАТИВНА, оригинална, амбициозна, храбра и помало рискантна замисао аргентинског писца Хулија Кортасара, када је почетком шездесетих година прошлог века писао роман "Школице" на крају се исплатила. Тачно пола века од његовог објављивања, ово ремек-дело наставља да провоцира и интригира читаоце широм света.

- Ако те занима шта мислим о овој књизи, рећи ћу ти, са уобичајеном скромношћу, да ће бити једна врста атомске бомбе на књижевној сцени Латинске Америке - записао је Кортасар у писму које је 1962, годину дана пре издавања "Школица" (28. јун 1963), послао свом пријатељу, америчком песнику Полу Белкбурну.

Славни Аргентинац није ни морао да буде скроман, јер је његовим роман започео хиспаноамерички "бум", настављен у делима нобеловаца Габријела Гарсије Маркеса и Марија Варгаса Лјосе и Мексинакца Карлоса Фуентеса.

- "Школице" ни после пет деценија не губе на иновативности и оригиналности, јер дозвољавају сваком читаоцу да прати креативну линију која одговара његовом сензибилитету. Свака генерација чита овај роман на различит начин - сматра угледни писац, критичар и професор Хулио Ортега.

ПОРУШИО МНОГЕ БРАНЕ- СА "Школицама" сам порушио толике бране и срушио толика врата и самог себе разложио на делове, да ми не би било жао да сад умрем - казао је аутор по објављивању култног романа. Смрт га је пак затекла много година касније, 12. фебруара 1984. у Паризу, у коме је проживео другу половину свог живота. После прославе пола века од објављивања "Школица", Аргентинци ће тако 2014. ући у "Годину Хулија Кортасара" и обележити три деценије од смрти великог књижевног генија.

Контрановела, хроника једног лудила, црна рупа огромног левка, крик упозорења, једна врста атомске бомбе, позив на неопходан неред, бесконачни лавиринти речи, велика хумореска - само су неки од описа Кортасарових савременика који су покушали да на једноставан начин опишу компликовану форму "Школица" и феномен њеног успеха.

- "Школице" су збир многих жеља, идеја, надања и, наравно, животних пораза - објашњавао је Кортасар.

Техника приповедања коју је употребио аутор разликовала се од свега до тада виђеног у литератури. Смештен у две "сценографије", градове Париз и Буенос Ајрес, роман "Школице" је подељен на 155 поглавља која се могу читати произвољним редоследом, комбиновани са подтекстовима из других дела. Један од три метода читања је да се прати уобичајена линеарна структура, од првог поглавља. У том случају, књига се завршава у 56. поглављу, а преостали део је означен као "сувишан". Други метод предлаже сам аутор, а на овај начин "Школице" почињу од 73. поглавља, а затим се прати табела са упутствима дата на првој страници романа. Трећи начин је потпуно произвољан и оставља могућност читаоцу да бира поглавља и прати редослед који сам изабере.

"Путујући" са главним јунаком Оливеиром "тамо и овамо", читаоци остају фасцинирани његовом љубавницом Магом, упознају интелектуалце и особењаке који чине "Клуб змије", сазнају књижевне идеје Морелија, романописца који је, на неки начин, Кортасаров алтер-его и јунак "сувишних поглавља". Читање књиге, међутим, осим неуобичајене нарације, прате и друге "компликације". Нека поглавља су испричана у првом, а нека у трећем лицу, мешају се унутрашњи монолози са нараторовим обраћањем у само једној реченици. Кортасар користи разне језике и меша их са стиховима из джез песама.

Упркос компликованој структури и стилу, успех "Школица" био је невероватан међу млађом популацијом.

- Читали смо је у позадини бурних дешавања у Европи и Латинској Америци. Цела генерација идентификовала се са романом и његовим јунацима. Побожно смо понављали Оливеирине речи с почетка књиге: "Хоћу ли срести Магу"? Девојке су хтеле да буду као она, а мушкарци да буду Оливеира, а сви смо желели да живимо у Паризу и Буенос Ајресу - присећа се уругвајска књижевница и Кортасарова блиска пријатељица Кристина Пери Роси.

Кортасар је роман првобитно назвао "Мандала", као алузију на будистички и хиндуистички симбол Универзума и енергије. Пред сам излазак романа променио је наслов у "Школице", јер му је "Мандала" звучала претенциозно.

- Школице су као готово све дечије игре мале церемоније које имају митски и религијски призвук - објаснио је аутор.

И на овогодишњи велики јубилеј многи покушавају да открију Кортасарове "занатске тајне" и дају нека нова тумачења његовог најпознатијег дела. А можда би било најбоље да се руководе речима самог аутора које је изговорио пред крај живота:

- Тај су роман критичари сецирали и анализирали са крајњом пажњом, али то је, заправо, књига која није писана ни по каквом плану. Тек када сам имао на столу нагомилане све странице, сву ту масу поглавља и фрагмената, осетио сам потребу да међу њима направим неки релативан ред. Али, тај ред није био у мени док сам писао!

РЕКЛИ СУ О РОМАНУ


МАРИО ВАРГАС ЛЈОСА: "Ниједан други писац није дао игри толико књижевно достојанство као Кортасар, нити је учинио игру тако корисним и оригиналним елементом уметничке креације."

ОКТАВИО ПАС: "Нјегова проза је начињена од ваздуха, бестежинска и бестелесна, али чујна као ветар и буди у нама многе слике и визије. Она на савршен начин повезује уличне ритмове града и песников монолог."

ГАБРИЈЕЛ ГАРСИЈА МАРКЕС: "Кортасар нам је оставио једно, можда, недоречено дело, али лепо и непролазно као наша сећања".

КАРЛОС ФУЕНТЕС: "Кортасар је Симон Боливар латиноамеричке књижевности. То је човек који нас је ослободио, који нам је показао да је све могуће."