ХВАЛА што волите моје књиге, носим лепе успомене из Србије и надам се да ћемо се ускоро поново срести, поручио је у ексклузивном разговору за "Новости" перуански нобеловац Марио Варгас Лјоса.

Када је 2010. године објављено да је добио Нобелову награду, бројни новинари су записали да је признање отишло у руке некога кога зна цео свет. И заиста, још шездесетих година прошлог века, Лјоса, Габријел Гарсија Маркес, Карлос Фуентес, Хулио Кортасар, припадници такозваног хиспаноамеричког "бума", променили су ток светске књижевности.

Лјосини романи ("Град и пси", "Разговор у катедрали", "Панталеон и посетитељке", "Похвала помајци", "Дон Ригобертове бележнице", "Авантуре неваљале девојчице"...), преведени су на више десетина светских језика и продати у вишемилионским тиражима.

- Нобелова награда је за мене имала две стране: недеља у Стокхолму, као из бајке, и наредна година ноћне море, због великог броја позива на конгресе, трибине, промоције мојих књига, интервјуи... Изгубио сам много тражећи време за писање. Срећом, то је прошло и вратио сам се својој уобичајеној рутини и дисциплини - открива нам Лјоса, у непосредном телефонском разговору. Док уз осмех ућуткује сараднике у мадридској канцеларији како би "чуо питања из Боеграда", настављамо причу о списатељским навикама великог мајстора:

ПРВИ ПУТ У АРЕНИ НАШ саговорник слови за великог љубитеља кориде. Пре десетак дана први пут је у Андалузији и сам ушао у арену и стао пред бика. - Било је то незаборавно искуство. Наговорио ме је мој велики пријатељ и чувени тореадор Енрико Понсе. Хвала му на томе!

- Пишем свакодневно. Највише и најбоље радим пре подне. Радним данима пишем романе и позоришна дела, а викенде посвећујем чланцима које редовно објављујем у разним новинама. Прву верзију увек пишем руком и мастилом, волим мирис папира, да додајем речи по маргинама, волим када се поред мене гомилају странице. Чак и новинске чланке пишем ручно. После то исто прекуцам на компјутер. Сам себи правим посао, али не умем другачије.

* Средином септембра у свету, а на Сајму књига у Србији, појавиће се ваш први роман после Нобелове награде "Дискретни херој". Шта да очекујемо?

- То је савремени роман, смештен у садашњи Перу и повезан је са друштвеним, политичким и економским променама које је моја земља проживљавала од пада диктатуре Алберта Фуджиморија. Последњих 13 година Перу живи доба економског развоја и политичке стабилности, ојачала је средња класа. У тај друштвени контекст смештена је радња. У роману се појављују неки познати јунаци, попут наредника Литуме, неки ликови из мог другог романа "Зелена кућа", али и јунаци новијих дела, попут дон Ригоберта и доње Лукресије, Фонћита, јунака многих мојих прича. У исто време, ту су нови ликови, почевши од насловног, "дискретног хероја". Овај предузетник скромног порекла мора да се избори са мафијашама који рекетирају трговце претећи им отмицама и убиствима. Сама прича, међутим, није политичка, већ говори о једном хероју, различитим друштвеним групама, породици, сујеверју...

* Где проналазите тако разнолике теме за своје књиге?

- Све приче су резултат мог личног искуства, али у најширем облику те речи. Оно што прочитам, видим или чујем, људи које упознајем, они који ме окружују, све је то полазна тачка од које даље креће машта. И мој последњи роман настао је на основу кратке вести из дневних новина, о малом приватнику који је одбио да мафијашима плати рекет.

* Зашто сте чекали толико дуго да напишете свој први љубавни роман „Авантуре неваљале девојчице"?

УСПОМЕНЕ ИЗ БЕОГРАДА * КАКВЕ успомене носите из посете Београду деведесетих?
- У Београд сам дошао да подржим групу интелектуалаца и новинара који су бранили право на слободно мишљење и критику. Србија је у то време била у центру пажње светске јавности, због ратова на Балкану. Сви ти интелектуалци и новинари које сам упознао имали су заједнички став и активно учествовали у политичким променама. Била је то кратка посета, али веома занимљива.

- У готово свим књигама сам писао о љубави, то осећање деле многи моји ликови, али љубав, пре овога, није била доминатна тема. Да бих могао да га напишем, морао сам да дођем у ове године и проживим све оно што сам проживео. Зато је, осим љубави, овде реч и о носталгији, о детињству које је давно прошло и за мог јунака и за мене.

* У овом, као и у бројним другим романима, еротика је много више од књижевног "зачина" и мамца за читаоце?

- Еротика обогаћује љубав! Када физичка љубав иде у пару са емоцијама, имате осећај целовитости, среће и савршености, што је немогуће ако се ослањате само на једну страну. Лјубав је једино осећање које те диже у небеса, али и чини несрећним и фрустрираним. То је уистину срцепарајуће искуство.

* У студији "Цивилизација спектакла" кажете да су интелектуалци ваше генерације активно учествовали у друштвеном животу. Да ли су данас мислећи људи заћутали?

- Апсолутно! Већину интелектуалаца данас не интересују друштвени проблеми и политика. Уметници је презиру, штавише, верују да уметност и књижевност не смеју да се "упрљају политиком", коју повезују са неуспехом, корупцијом и насиљем. Тражи се независност, а не ангажованост. Ја нисам такав! Припадам генерацији у којој је било незамисливо да писац не учествује, на било који начин, у друштвеним дебатама. Сматрам да уметници и интелектуалци имају одређену одговорност да нешто ураде, макар да разјасне неке друштвене и политичке теме. Нарочито сада када влада толика криза и када се цео свет пита шта ће бити сутра. Интелектуалци не смеју да ћуте, морају да реагују на оволику забринутост људи.

* Ко нам онда креира јавно мњење?

- Ми данас дословно живимо у друштву спектакла. На народ не утичу "мислећи људи", већ фудбалери, спортске звезде, комичари, певачи... Они су доказ површности која карактерише данашњу културу. Ово је култура медија - важна је слика, а не идеје и разум. То носи велике опасности за друштво. Лјудима не треба забранити забаву, напротив! Али, ако се култура сведе само на забаву и провод, биће деградирана и понижена и нестаће један од важних извора критичке свести према ономе што нас окружује. То је озбиљан проблем савременог друштва.

КАНДИДАТ ЗА ПРЕДСЕДНИКА ОСИМ романа, за које је добио најважније књижевне награде, Лјоса са једнаком посвећеношћу пише драме, кратке приче, есеје, новинске чланке. У својим делима, али и у животу јасно изражава политичке ставове. Овај заговорник социјализма у младости данас је заклети демократа и либерал, а на том путу, по сопственом признању, правио је много грешака, у које убраја и кандидатуру за председника Перуа 1990. године, када је изгубио од Алберта Фуджиморија.

* Ко ће, по вашем мишљењу, победити: култура или спектакл?

- Нисам ни оптимиста, ни песимиста, само сам забринут. Та прича није готова, својим понашањем и одлукама ми сада "пишемо" историју. Важно је да реагујемо одмах и избегнемо будућност коју ће чинити машине, велики екрани и грађани претворени у зомбије, који раде по аутоматизму. Нажалост, чини ми се да је оваква будућност врло извесна. Зато морамо да је спречимо, да се мобилишемо, да културу вратимо на оно што је традиционално и била - извор критике и оруђе против резигнације, апатије и конформизма.

* И сами сте активно учествовали у друштвеном и политичком животу. Жалите ли за нечим?

- Грешио сам у многим стварима, али сам исто тако знао да препознам и признам своје грешке, да променим мишљење ако стварност побије моје. Не могу рећи да жалим за нечим. Мислим да, без обзира на грешке, морате учествовати у политици, умешати се, али са чистом и искреном намером. Окретање леђа, резигнацију и ћутање сматрам великом неодговорношћу.

* Видите ли данас на светској сцени аутора или књижевни покрет који има снагу хиспаноамеричког "бума"?

- Хиспаноамеричка књижевност је и данас веома жива и цењена далеко изван својих граница. Али чини ми се да се назире много занимљивија књижевност у земљама које су, после много година ауторитарних и тоталитарних режима, повратиле слободу и демократију. Са радозналошћу пратим оно што се дешава у Источној Европи, али и промене у Кини. Верујем да ће нам из ових земаља стићи оригинална и "свежа" дела, са друштвеним и критичким освртом, какав у западном свету готово да и не постоји. Нјиме господари лака и површна књижевност.

* Да ли сте се у време "бума" и ви осећали као група или, можда, као конкуренција?

- Почели смо као индивидуалци. Када је свет почео да нас доживљава као групу, ми смо појединачно већ имали неколико дела иза себе. Онда су уследиле године солидарности и заједничког рада, великог ентузијазма и задовољства. То је касније прекинуто, али не из књижевних разлога. Различито виђење кубанске кризе највише је допринело нашем разлазу, који се у неким случајевима претворио у лични сукоб и прекид сваке комуникације. Али такве ствари се дешавају у животу.

* Јесте ли променили снове и амбиције?

- Моје амбиције су углавном књижевне и нису се много промениле. Само се надам да ћу поживети довољно дуго да остварим све оно што сам планирао. А имам много планова. С друге стране, последњих деценија сведоци смо најневероватнијих промена које је доживело човечанство. Видели смо ствари које су деловале немогуће - распад Совјетског Савеза и пут Кине од једне тврдокорне комунистичке земље до капиталистичког раја. Незамислива је била и технолошка револуција, која данас отвара невероватне позитивне, али, и негативне могућности. Живимо у времену у ком је досада апсолутно немогућа.

* Као шпански држављанин знате шта се догађа у ЕУ, у коју Србија покушава да уђе. Шта нам саветујете?

- Не одустајте, ту вам је место! Упркос бројним проблемима са којима се ЕУ тренутно бори, то је најамбициознији политички пројекат данашњице. Сви други су пропали. Унија значи демократију, слободу, право, и сматрам да је неопходна у свету у ком имамо добро познате државе-гиганте. Сада је ту Европа као противтежа Америци и новом гиганту, Кини. Веома је важно да Европа буде јединствена, а надам се да ће и Србија ускоро постати део те заједнице.