КАДА је Петер Хандке, недавно у Чачку, изненада одлучио да преведе Дисову песму „Можда спава“ на немачки, прочита је уместо захвалног говора за Дисову награду, а рукопис поклони градској библиотеци, потврдиле су се речи Милована Данојлића да је велики аустријски писац са нашом, усамљеном, из света искљученом земљом, утврдио сестринску сродност.

Заклети усамљеник, у спору са духовном и друштвеном климом западног света, примио је 29. маја посебну плакету 50. Дисовог пролећа за књижевни опус и ширење истине о српској култури и традицији.

Ко је вече уочи доделе ове награде обилазио чачанске кафане, могао је да види Хандкеа за столом и оловком у руци, како грозничаво преводи Дисову песму, труди се бесомучно око сваке речи. У сарадњи са пријатељем и преводиоцем Жарком Радаковићем, превео је првих пет строфа које је прочитао на додели. Посао који није стигао да заврши наставио је сутрадан, и са истом страшћу довршио превод преостале четири.

Испод Дисових стихова које је исписао на немачком, писац се потписао и ћирилицом као „Петар Хандке“, а те папире великодушно је поклонио Завичајном одељењу чачанске библиотеке, и тако се одужио домаћинима. Са собом је понео копију.

Колико је овај поклон драгоцен српској култури, говори чињеница да западноевропске земље одавно немају дилему да ли је Хандке један од највећих живих писаца континента, те да су његови рукописи изузетно скупоцени и тражени као прворазредно културно благо.

Хандке, иначе, прве верзије својих текстова пише искључиво руком, у свескама.

Без обзира на то колико је дугачак текст не одустаје од оловке. Тако написане верзије и предаје издавачима на лектуру.

БОРАЦ ЗА ПРАВДУ СВОЈУ наклоност према Србима, Хандке је недвосмислено показивао не само у времену распада Југославије, ратова и наше изопштености из света, већ и током НАТО бомбардовања, оштро подижући свој глас против. Нјегови непријатељи највише му пребацују да се заузео за погрешну страну, истичући посете Радовану Караджићу на Палама, 1996, и гробу Слободана Милошевића у Пожаревцу, 2006. године. Те године припала му је угледна награда „Хајнрих Хајне“, коју додељује град Диселдорф, али после узбуне коју је та вест направила у немачким књижевним и политичким врховима, Хандке се одрекао награде. Добио је све важније награде за књижевност, осим Нобелове, за коју и његови непријатељи мисле да му је ускраћена из политичких разлога.

Радаковић открива за „Новости“ да лектору који је задужен за читање Хандкеа више и не смета да дешифрује рукопис овог писца, да, напротив, тиме остварује интимнији однос са аутором. Тек онда, текст се прекуцава.

Све те Хандкеове свеске, пре неколико година, откупљене су за милионске своте (у еврима) и завршиле на два места: половину је откупио Архив аустријске националне библиотеке у Бечу, а други део купио је гигантски Архив немачке књижевности 20. века у Марбаху, на реци Некар.

Овај највећи архив литературе у Немачкој, смештен у родном граду Фридриха Шилера, чува и Кафкине рукописе, међу којима и непроцењиви „Процес“.

Крајем прошле године овај романописац, приповедач, песник, драматичар и сценариста, напунио је 70 година.

Сви важни медији у Немачкој, Аустрији, Француској, Шпанији, одали су му тим поводом велико признање, иако важи за неког ко не може тако лако да се уклопи у сезонске дискурсе, већ инсистира на свом поимању ствари.

Уприличен је низ научних и пригодних скупова, отворено је и неколико изложби. Хандке је 6. децембра примио Награду Салцбурга, града у ком је и прославио рођендан, а сутрадан у родном Грифену у Корушкој, проглашен је за почасног грађанина.

На тему распада Југославије и демонизовања Србије Хандке је написао пет књига: „Опроштај сањара од девете земље“, „Зимско путовање на реке Дунав, Саву, Мораву и Дрину или Правда за Србију“, „Летњи додатак за зимско путовање“, „Кроз сузе питајући“ и „Око великог трибунала“.

Писац, чија је мајка словеначког порекла, поново се везао за наше крајеве у аутобиографској повести „Моравска ноћ“, недавно објављеној у Српској књижевној задрузи.

Објавио је до данас педесетак књига и превода с енглеског, француског, старогрчког и словеначког језика.

Живи, као слободан писац, у Шавилу код Версаја, и редовно посећује Србију.