Боро Драшковић: Живот је слободна дисциплина

ПРВА књига есеја из глуме и режије преведена са српског језика, ових дана појавила се у Македонији: аутор је познати позоришни и филмски редитељ, педагог, есејиста, путописац - Боро Драшковић. Промоција ће се одржати у Скопљу, Струмици и Штипу, а македонски издавач је међу корицама сабрао двадесетак есеја из једанаест Драшковићевих књига. Где се све додирује живот и уметност, позориште и новинарство, да ли се разликују правила у "обликовању" стварности и једног сценског дела?

- Писање је део режије. И обрнуто. Моја прва објављена књига била је збирка кратких прича. Писање је део мог промишљања живота и професије. У једном тренутку кад сам, на неки начин, престао да се бавим позоришном режијом, још више сам се посветио писању - каже Драшковић.

* Неодвојиви су као теорија и пракса, етика и естетика?

- И као живот и уметност. Како песник каже, да бисте разумели уметност, морате да покушате да протумачите свет. Да би човек у тамници схватио своје време, мора да га ноктом гребе по зиду. Осећање укупности свих ствари око нас је основна истина до које можемо да дођемо. Режија је једна од најузбудљивијих професија, али за мене није узбудљивија од новинарства: тим пре што сам прву радну књижицу добио као новинар.

* Какве су везе режије и новинарства?

- Готово их ништа не разликује, то су по свему блиске професије. Оних пет новинарских питања (ко, када, где, зашто и како) основна су и за режију. Ако донесете најузбудљивију вест, али ако она не одговара на ова питања - нити је разумљива, нити је потпуна. У обе професије важна је та непрестана блискост са човеком, осећање да сте у срцу таме или светлости, да сте затечени тамо где се одиграва комедија или трагедија... Новинарство, као и живот, има своје жанрове. Нема ниједног догађаја који опусује филм или театар, да се не исписује и новинским слогом. И једни и други пишу срцем, у непрекидној потреби за истином. Ако не пробудите емоцију, нисте до краја ни у једној од ове две професије. Каже се да новине живе један дан, али кад отворите и оне од пре пола века, наједном ћете покренути целу историју. Као стари филм који је накупио десетлећа. Лјуди олако бацају новине. Документације су, нимало случајно, прави музеји и најживља места историје! Ритам у режији је праизвор свих догађања, као што је брзина у новинарству.

* Ипак, да ли је временска дистанца нужна за уметничко дело, за разлику од новинарства?

- Када сам правио филм "Вуковар, једна прича" један озбиљан критичар рекао је да је требало да сачекам да прође време. Али, та "историјска дистанца" је у нама самима. Згуснути поглед на ствари је наш однос према ономе што се дешава. Дакле, дистанца почиње у човеку који "трпи" историју.

* Да ли се с протоком времена накнадно откривају неке ствари?

- Мислим да се у животу дешава да касније сазнате још неке чињенице, мада се истина у бити не мења. Док летите изнад неког срушеног града као библијске метафоре, летите изнад људске трагедије. Суштина је ту пред вама и сви који су учествовали у тој трагедији су на губитку. Наша емоција се не мења, она нам тумачи свет. Мирис руже или укус мајчиног хлеба увек носите са собом.

* Које су ваше највеће заблуде?

- Понављам један наук и често га говорим блиским људима. Чуо сам га од неког писца и патријарха Павла. Први каже да шта год се дешава не смемо да изгубимо радне навике, а други - душу. Кад год сам довео у питање једно или друго, био сам у заблуди. У којој мери, зависило је од тога колико је заблуда тешка. Тако, мислећи да штитим достојанство своје професије и човека, једно време престао сам да се бавим позориштем. Данас верујем да би било боље решење да сам једну забрањену представу ("Кад су цветале тикве"), заменио другом. Али сам, ипак, штитећи радне навике и душу, створио са студентима многе представе, не потписујући их. Осетио сам, дакле, опасности тог става - одустајање од позоришта у знак протеста.

* После свих ових година, богатог теоретског и практичног искуства, шта мислите да је предуслов за врхунске домете глумца и редитеља?

- Дар као и љубав, не могу се тумачити. То је ирационалност и неочекиваност талента. Ниједан дар се не понавља: не постоје два слична велика глумца и редитеља. Великани су драгоцени због разлика. Истина, потребно је да дар добије прави тренутак, место и гледаоца. Нажалост, неке људе та срећа никад не стигне.

* Као педагог, како препознајете таленат? Има ли и оних који се одмах не открију?

- Постоји у режији и глуми "механика флуида", а то се не може речима описати. Као што је тешко протумачити звук. Један француски песник је рекао да је чуо звук снега који је пао на звоно. Шта је чуо? Снег или звоно? Сваки човек за мене је тајанствена шифра, видите само део санте леда. Препознате нешто. Није страшна грешка да не примите на класу неког ко то заслужује, тај ће већ наћи свој пут. Али обрнут случај - да примите оног коме ту није место - велика је несрећа. И за вас и за тог човека. У овој професији су људи или срећни или несрећни. А срећни су само даровити.

* Као професионалац, шта кажете за "режисере" наших судбина и живота?

- Најгори су они који мисле да су најбољи. Увек се, пре или касније, испостави да је краљ го. Још је Станиславски "проказао" људе који у уметности не воле уметност већ себе саме. То се може односити и на све друге области. Мислим да живот треба живети, а не режирати. Лјуди који покушавају да усмеравају туђе животе, рђави су редитељи. Живот је слободна дисциплина и највише што можете да учините јесте да не сметате другоме. Када Калигула уведе магарца у парламент, очигледно рђаво режира и ситуацију и људе. И самог себе, на крају.

* Верујете да је данашњи свет лоше место за живот?

- Кроз векове се нагомилавала негативна енергија и сада је дошла до критичне тачке на којој су почела да пуцају сва људска постигнућа и престају да важе сви закони. Нема више ни чојства ни јунаштва. Експлодирала је себичност, у сваком смислу. Новац је постао главни промотер свих вредности. И то баш када је изгледало да је цивилизација схватила шта је суштина живота и када се људски век продужио. Данас су готово све вредности уништене. Свет је отрован, а та спољна затрованост постала је део људске структуре. Чини се да је све могуће и да нас ништа више не може изненадити. Нажалост. Ни да је неко опљачкао банку, ни да је убио 70 људи, ни да се појавила нова смртоносна болест, ни да је почео рат без објаве. Као да живимо у ружном сновиђењу уместо у правом животу.

* Ипак, шта је оно највиталније у људској природи што се опире притисцима, променама, недаћама?

- Сваки човек се рађа као биће с будућношћу. Као неко ко ће да искупи свој живот. Добијен је на дар, али га морамо оправдати. Мада, дете расте у човека који временом почиње да личи на родитеља. И доброг и лошег. Суштина човека је у његовој доброти - свако треба да живи живот као уметничко дело.