МОНОГРАФИЈА "Дворски комплекс на Дедињу", у издању Завода за уджбенике, приказује настанак и архитектуру дворских палата, обликовање уметничке збирке и дворски комплекс као позорницу многобројних историјских догађаја. Књига представља резултат двогодишњег истраживања групе аутора - Душана М. Бапца, Тијане Борић, Биљане Црвенковић, Јелене Тодоровић и Ане Радовановић, који су се потрудили да овај јединствени споменик културе приближе јавности.

У првом делу, под насловом "Неми сведок епохе" описане су историјске околности и значај здања у политичком и историјском смислу, представљајући га као позорницу важних догађаја, и место посета истакнутих личности из света политике. Живот краљевске породице на Дедињу дочарао је Петар Други Карађорђевић у својим мемоарима, чији су одломци објављени у овој књизи.

"Купили смо цело брдо и имали око 18 километара пута на њему. Моја мајка и отац живели су у великој кући, док смо ми деца и наше дадиље заузимали сељачку кућу, окружену тополама и лејама са разнобојним цветовима дан и ноћ. У гаражи је била вежбаоница где смо се забављали одбојком и гимнастиком..."

Он описује време откако се његова породица уселила у зграду, па све до почетка Другог светског рата, када ју је заувек напустио. Немачке окупационе снаге нису имале амбицију да користе дворски комплекс, пописан је инвентар и двор је запечаћен. Тако су дочекани ослободиоци, када се у двор уселио нови владар Јосип Броз Тито. За његово време у дворском комплексу су одседале најугледније личности: Хаиле Селасије, британска краљица Елизабета, шпански краљ Хуан Карлос, данска краљица Маргарета Друга и многи други.

МЕШТРОВИЋЕВА СФИНГА НА уобличавању дедињског комплекса био је ангажован и Иван Мештровић. Углавном је урадио бисте које се налазе у ентеријерима Белог и Краљевског двора. Од уметника је поручена мермерна скулптура сфинге, о којој фотографије из Војног музеја сведоче да је стајала у близини Краљевског двора. Оштећена је током Другог светског рата, па је оригинални Мештровићев рад 1957. замењен одливком у бронзи. Девастирани Мештровићев рад уступљен је Народном музеју у Београду. Мермерна сфинга пребачена је у вајарску радионицу венчачког мајдана у близини Аранђеловца, како би се урадила рестаурација. Она је до данас остала у парку Буковичке бање.

После Титове смрти Бели двор је постао службена резиденција, последњи гост из иностранства, 1990, био је румунски председник Јан Илијеску. Све до 1997. ту су приређивани су мањи дипломатски пријеми, а онда се уселио тадашњи председник Слободан Милошевић, са породицом. Врата дворског комплекса, који је до тада био као Забрањени град, отворена су за посетиоце после двехиљадите када се у њега уселио принц Александар Карађорђевић. Бисер српске културне баштине постао је доступан свима и сваке године око 20.000 посетилаца ужива у његовим лепотама.

У другом делу књиге, Тијана Борић открива првобитне идеје о градњи и изгледу дворског комплекса, стилске утицаје и карактеристике. Описала је изглед палата истичући архитекте према чијим идејама су настала здања

- Мало је познато да се у дворском комплексу на Дедињу налазе два стилски и идејно различита дворска здања - наводи Борићева. - Разлог за ову непознаницу је то што је Краљевски двор смештен на највишој коти дедињског брега и да се из даљине сагледава и препознаје белина здања, док је Бели двор ушушкан на јужној падини имања, сакривен од радозналих погледа. Како дуго времена није могло да се уђе у дворски комплекс и обиђу владарске резиденције и данас се целокупан комплекс често назива Бели двор.

Као посебно интересантну целину, она издваја сутерен Краљевског двора, у којима се посебно осећа утицај руских градитеља. Краљ Александар допустио је архитектама Николају Краснову и Виктору Лукомском да овај део обликују по својим естетским мерилима и они су направили својеврсан омаж својој домовини. Централна дворана невероватно личи на Престону дворану Ивана Грозног. Суседна дворана, због звучне изолованости позната под именом Соба шапата, инспирисана је "Шехерезадом" Николаја Римског Корсакова. Посебну атракцију представља фонтана од оникса, рађена по узору на ону из Бахчисарајске палате на Јалти. За водећу тему декорације винског подрума послужила је народна песма "Женидба Душанова", чије се сцене нижу у горњим деловима зидова и на сводовима.

Одлуке о откупу уметничких дела за Краљевски двор доносио је искључиво краљ Александар, на предлог кнеза Павла Карађорђевића, који је био добро упућен у европско уметничко тржиште и мао значајне пријатеље међу историчарима уметности, галеристима и колекционарима. Колекција се формирала још током градње - била су то дела истакнутих европских сликара ренесансе, барока, класицизма, али и руских уметника романтизма, савремених европских сликара и југословенских аутора. Просторе нове краљеве виле оплемењивала су дела Рембранта, Рембрантове школе, Векија, Веронезеа, Маљевина, Колесњикова, али и Паје Јовановића, Томе Росандића, Ивана Мештровића...

Бели двор је у односу на Краљевски остављао потпуно другачији утисак. Личио је на западноевропске палате високе аристократије што указује, истичу аутори, на тежње кнеза Павла. Нјегова политика колекционарства базирала се на западноевропским токовима. Била су то дела Пусена, Тицијана, Каналета, Личинија и других мајстора од ренесансе до неокласицизма.

Током шестоаприлског бомбардовања нестао је један део колекције. Тадашња управа Двора покушала је да спаси један део збирке, која је спакована у 204 сандука са намером да се склони на сигурно у унутрашњост. Немачка обавештајна служба брзо је сазнала за план, похапсила учеснике и 17 сандука вратила за Београд. Под изговором да је сандук број 23 загубљен, фелдполицај управе Београда Карл Улаг склонио је тај сандук са још неколико у трезор Народне банке, како би их задржао за себе. После рата управник краљевских добара Јован Д. Павлович успео је да пронађе сандуке и безуспешно је тражио њихов повраћај. Ни до данас није откривено шта се од заоставштине краља Александра и краљице Марије нашло у њима. Ипак, драгоцености из сандука 23 предате су на чување Задужбини краља Петра на Опленцу. Ту се између осталог налази и златна дијадема краљице Марије, маршалска палица и сабља димискија краља Александра.

Уласком Тита, ово здање оплемењено је делима из фундуса Народног музеја, која су уступљена као дугорочна позајмица. Тако су се ту нашли радови Константина Данила, Ђуре Јакшића, Хенрика Акеринга, Адријена ван Утрехта, Паје Јовановића... Нека од дела стигла су у виду поклона за маршала, а откупљиване су и слике домаћих аутора, међу којима су Недељко Гвозденовић, Марко Челебоновић, Цуца Сокић, Марио Маскарели...

ВРЕДНЕ РЕЛИКВИЈЕ

ДО Другог светског рата у дворској капели чуване су три велике реликвије: десна рука Јована Крститеља икона Богородице Филермос и честице Крста Господњег. Икона Богородице Филермске, некадашње заштитнице Родоса и Малтешког реда једна је од најзначајнијих хришћанских икона, заједно са руком Јована Крститеља и честицама крста после Октобарске револуције предате су краљу Александру Првом, који их доноси у капелу Светог Андреја на Дедињу. Почетком рата Петар Други их преноси у манастир Острог, одакле се, након мало лутања по полицијским архивима, селе у Цетињски манастир, где се и данас налазе.