ПОСЛЕ пуних 19 година, конзервација и рестаурација зидног сликарства у Саборној цркви у Београду недавно је, ипак, завршена. Почетком деведесетих живопис је обновљен, а онда је 2005. кишница продрла на југоисточни зид цркве изнад јужне певнице, што је проузроковало огромна оштећења. Санацијом, која је почела годину дана касније руководио је сликар-конзерватор мр Звонимир Зековић.

- Ови радови продужили су живот драгоценом историјском споменику - каже Зековић. - Конзервацију су пратили проблеми, али су изнедрили и потпуно нова решења. Садашње стање на зидовима и сводовима потврђује исправност интервенција на живопису.

Саборну цркву осликао је 1845. године Димитрије Аврамовић Шајкаш, у то време млади и талентовани сликар.

- Под утицајем назаренског покрета у сликарству, Аврамовић је на зидове београдског храма унео један другачији колорит, поруку и иконографију непознату нашем поднебљу - запажа Зековић. - Није се обратио посматрачу њему блиским језиком византијске традиције, јер га није довољно познавао. Обилазећи о владином трошку манастире, проучавао је углавном средњовековно одело и ликове владара без којих није могао живописати историјске композиције.

Слике су рађене техником уља на зиду, што их чини трајно преосетљивим. Актуелан је био и проблем влаге.

УКРАС БЕОГРАДА - САБОРНА црква јесте јединствени украс Београда и једна од највећих духовних и културних вредности - каже Звонимир Зековић. - Због тога се мора континуирано водити рачуна о њој. Зидне слике се морају периодично макар пребрисати, ради уклањања прашине и гарежи. Неопходно је дати цркви једну мању, покретну скелу, помоћу које би се контролисала површина бојеног слоја. Ако се ове активности буду одлагале, површина зидних слика ће опет бити непрозирна од све дебљег слоја прашине.

- Атмосферска влага је најагресивнија. У време Првог светског рата, Аустријанци и Немци су скинули кров и однели га заједно са свим звонима, од којих су правили муницију. На крову су остале непокривене даске кроз које је цурила киша. Влага је разарала малтер и изазвала одвајање бојеног слоја.

Слике су константно „нападане“ и великом количином дима и гасова. Током минулих деценија у цркви је сагорело више стотина тона свећа.

- За израду свећа све више се користи парафин, нафтни дериват који битно мења структуру при сагоревању. На неким површинама нису се могли ни лупом разазнати подаци о бојеном слоју, а често смо били изненађени садржајем слике, иако смо били уверени да га знамо.

Рестауратори Републичког завода за заштиту споменика културе установили су да су раније интервенције живопису нанеле више штете, него користи. Према речима саговорника, најштетнији су били покушаји да се сликарство освежи, кад већ није могло да се очисти:

- Нађени су трагови да су уместо чишћења, лакирали слике, како би се слој чађи и прљавштине учинио транспарентним. Постигнут је визуелни утисак да је слој знатно прозирнији, али су слике добиле жућкасти тон. То је трајало неко време, потом су слике потонуле у таму, све до новог лакирања. На крају је све било потпуно црно, јер лакирање није могло да траје унедоглед. Композиције су могле бити лакиране највише три пута, после чега се више нису могле освежити.

За враћање сликарства Димитрија Аврамовића на зидове Саборне цркве коришћени су и савремени материјали, док су ретуши рађени на основу његових сачуваних цртежа. Рестаурирани су готово сви детаљи на композицијама, осим на „Подајте цару царево а Богу божије“, за коју није било података.