БИО је један од најтананијих мисаоних лиричара наших, али и један од најпитомијих господственика које смо имали, чија је благост одударала од ововремених грубости и насиља. Први јануар 2013, када се упокојио памтиће се као изгубдан српскога песништва - изговорио је у петак Милан Комненић на Новом гробљу у Београду, опраштајући се од пријатеља, политичког саборца и брата по перу, Слободана Ракитића.

У Алеји заслужних грађана, где је Ракитић сахрањен, окупило се неколико стотина поштовалаца његовог дела. На последњи пут испратили су га многобројни српски писци и песници, и сви се сложили са Комненићевом оценом да је српска књижевност изгубила уздржаног, одмереног, промишљеног, дискретног, старовремски отменог, господственог и уљудног песника и човека.

- Пун сетне милоште, милозвучан, меланхоличан, добростив и благородан, у јавном делању био је убедљив али не и наметљив, као што је у лирици био суптилан или у књижевним огледима трезвен и разборит. У његову реч могло се поуздати, а са његовом доследношћу вредело је рачунати. Духовно и морално Ракитића је одредило само место где се родио. То је она Немањићка Рашка, света стопа и духовно узлетиште овог народа, а не данашња чемерна варош надомак још чемернијег прелаза Јариње где се удара туђински плот. Почев од раних песама из књиге „Рашки напеви“, до скорашње потресне поеме „Јужна земља“, он је исписивао заветну повесницу која је по логици ствари пре свега уметност, али уједно један етички став, један поглед на свет са промишљањем индивидуалне и колективне судбине - рекао је Комненић.

ЈЕЗИК - КАО што је СКЗ била свуда где се говори српски језик и где се чита ћирилица, тако је Ракитић свуда доспевао, све то сматрао нашим и својим, мислио о свему томе, патио са свим страдалним људима, црквама, гробљима и српским покрајинама од Книна до Сарајева, од Јадовна до Косова - рекао је Лакићевић.

По жељи његове породице, супруге Данице и синова Душана и Ђорђа, две Ракитићеве песме поред гроба прочитала је Мирјана Вукојчић.

Опело у цркви Светог Николе на Новом гробљу одржао је епископ хвостански Атанасије Ракита, уз присуство патријарха српског Иринеја, а песника је испратио и Војислав Коштуница, председник ДСС. По речима академика Драгана Недељковића, који је говорио после опела, Ракитић је песник који је оличење православне духовности, а његово дело је освећено љубављу.

Пре сахране, у Скупштини града Београда одржана је заједничка комеморација УКС, СКЗ и Коларчевог народног универзитета у част великог српског лиричара.

- Све што је дотакао, Ракитић је обожавао, позлаћивао и подизао у висину, ближе анђелима, у непрозирну плавичасту маглину. Било да су посвећена драгој жени, мајци, музи, Владичици Богородици, завичај Косову, отаджбини, његова „слова љубави“ имају тајновито метафизичко осенчење. Све су његове песме љубавне, и завичајне, и родољубиве, и религијске. Он је израстао из најдубљег корена наше повести, традиције и духовности - рекао је Гојко Ђого.

Он је присутне подсетио на време почетка деведесетих година, када су они што су друкчије мислили почели да се удружују и оснивају прве демократске политичке странке. Ракитић је, по Ђоговим речима, поверовао као и многи писци, филозофи, уметници, да је могућа хармонија етике и политике и сагласје високих националних и демократских циљева.

У име УКС, чије је Ракитић био председник од 1992. до 2004. године, и у име Матице српске опростио се др Марко Недић.

Испред СКЗ окупљенима су се обратили Мило Ломпар, секретар и Драган Лакићевић, главни уредник.

- Као песник носио је једно осећање које је било само наизглед искључиво традиционално, а било је и дубоко модерно. Нјегова збирка „Свет нам није дом“ одсликава двострукост и парадоксалност Ракитићевог песничког говора, јер свет који нам није дом и у којем се крећемо са различитим и често рђавим исходима своје личне судбине у исто време је сведочио Ракитићу да дома има, али није у свету. Тиме се отварала религијска димензија његове поезије - нагласио је Ломпар.

У име Коларчеве задужбине, на Ракитићев допринос српској култури подсетио је Доброслав Смиљанић, а последњу пошту одао му је и историчар Чедомир Антић.